Moffem 2012.        INTERVJU: JAN CVITKOVIČ


Arheo filmski jezik
Razbijanje atoma

Jan CvitkovicJan Cvitkovic

Jan Cvitkovič je reditelj koga publika voli i poznaje, pre svega po filmovima KRUH I MLEKO i OD GROBA DO GROBA. Svoj najnoviji film ARHEO ovaj slovenački pisac, reditelj, pesnik, arheolog i glumac završio je prošle godine. To je neobičan, vanvremenski i vrlo ljudski film - arhe- film o arhe -porodici. Moglo bi se pre reći arhe-film o arhe- nastajanju arhe -porodice koju, prepušteni sami sebi, prirodno formiraju arhe-čovek, arhe-žena i arhe-dete. Ako je u njegovim filmovima ranije i bilo nekog dijaloga, u najnovijem ostvarenju ovog reditelja nema ni jedne jedine reči. Zašto, bilo je prvo pitanje i početak ovog razgovora:

JC: Godine 2002. ili 2003. sam snimio svoj prvi film kratki film bez reči „Srce je komad mesa" i to je tako samo krenulo. Snimio sam još jedan film, zatim još jedan. I u filmu „ Od groba do groba" u poslednjih 20 minuta niko ne progovara ni reč. Ali, to nije bilo namerno, to se samo tako desilo. Opet, u „Arheu" to takođe nije bila namera, ali se to dogodilo. Bio sam odlučio da napravim film sa slikama koje potiču iz neke moje, da kažem podsvesti, da u proces stvaranja neću uplesti svoj racio, da neću da budem manipulativan, da neću ništa konstruisati... Onda sam samo čekao, čekao i čekao da mi se pred očima pojave neke scene i desilo se da u tim scenama niko ne priča ništa.

CL: Kažete da ste, izgleda, opsednuti tim brojem tri, tim nekim „svetim trojstvom" koje čine čovek, žena i dete.

JC: To sam primetio tek kasnije, kada sam već napravio tri filma u kojima se bavim tim odnosima između mukarca, žene i deteta. Opet, ni to nije bilo namerno. Tek sam kasnije primetio da mi se to desilo u poslednja tri filma. Ja ne znam šta to znači. Možda me opseda ta forma osnovne, bazične ćelije života. Ne znam, nemam pojma... ja nisam sklon analizama onoga što radim, a nisam sklon ni analizama dela drugih ljudi. Kada se nešto desi, to se desilo...

CL: Da, svi su zaboravili da postoji filmski jezik. Nije reč ono što je bitno u filmu, svi govore o dijalozima u filmu koji ne moraju da budu reči koje izgovaraju protagonisti.

JC: Pa, da. Ja nemam ništa protiv dijaloga u filmu, ali ako je taj dijalog informativan, onda je to, u najmanju ruku, bez veze. Ako se dijalog u filmu koristi da bi se nekome objasnilo šta se dešava i šta će se desiti, to je besmisleno. Bolje je onda napisati strip ili kratku priču, roman, kako sam već rekao. To ne košta toliko kao film.

CL: film „Arheo" je prilično koštao, što se i vidi. Vidi se i da ste se trudili da ta slika, koja jedina „govori" o odnosima tih ljudi bude besprekorna. I o tome se u poslednje vreme manje vodi računa. Zbog digitalizacije, demokratizacije medija...

JC: Drago mi je što ste to primetili jer su mi u Sloveniji zamerali na tome što se „ na filmu ne vidi novac koji je u njega uložen". To je glupo. Ljudi koji ne znaju šta je film pitaju se gde su kulise, gde je tu kostim...Ako nema kulisa, ako nema kostima postavljaju pitanje: „Gde ste vi tolike novce potrošili?" Baš čudno. Drago mi je što ste to primetili jer je to teško objasniti ljudima koji ne znaju šta je film. Mi smo zaista uložili puno u to da slika i zvuk i taj drive budu potpuni na neki način. Mnogo je vemena i energije uloženo u to.

CL: Zanima me još nešto, vreme dešavanja u vašem filmu „Arheo". Na momente sam imala utisak da je to neka daleka prošlost, da bih u sledećem trenutku znala da je to neka daleka, ili možda bilska budućnost...

JC:Nisam želeo da tačno odredim vreme dešavanja u tom filmu. Nisam želeo da ga tačno datiram. Time se i nisam uopšte opterećivao. Zaista, u tom mom filmu ima trenutaka za koje se misli da je to neka pra divljina, da bi ti se u trenutku kada ugledaš neki materijalni ostatak činilo da je to vreme posle neke apokalipse.

Želeo sam da rasteretim fim svih vremenskih okvira i elemenata koji bi gledaocu poručivali da se nešto dešava baš tad i tad u toj i toj zemlji... Želeo sam da film oslobodim svih onih stvari za koje smatram da nisu bitne, čak i u odnosima među protagonistima.

Pokušao sam da idem u suprotnom pravcu u odnosu na filozofe. Filozofi skupljaju znanje i nadgrađuju ga. Uzmu sve moguće informacije koje postoje od praistorije do danas, zatim grade, grade, grade... ramišljaju, sistematizuju... Ja sam namerno išao u suprotnom pravcu, prema bazi, prema suštini...

To kako sam ja išao je kao razbijanje atoma. Pristupio sam toj temi kao materijalu – kamenu, zemlji...

CL: Kako glumci pristaju na tu vrstu rada? Kako se uopšte radi sa glumcima ovakav film? Ni to nije lako, treba odabrati ljude...

Mislim da je film nešto što nam pomaže da govorimo o nekim stvarima o kojima ne možemo to da činimo kroz neki drugi medij. Recimo, u poslednje vreme snimam filmove o stvarima o kojma ne mogu da govorim ili o kojima ne mogu da pišem. Da ja mogu da napišem bazičnu liniju filma „Arheo" ili bazičnu liniju filma „ Sto pasa" ja bih to i učinio. Radije bih to radio jer je jeftinije, nisu ti za to potrebne pare. Mislim da film više nije „dete literature" kao što je do sada bio, već je došlo vreme da se polako osamostali i počne neki svoj drive.

Ako pogledate današnje filmove, velika većina filmova je derivat literature. Napravljeni su na isti način, po istom sistemu; bar 95 procenata današnjih filmova biste mogli lako da napišete umesto da ih snimite. Ne znam zbog čega ljudi snimaju filmove, ako to isto mogu i da napišu. To je mnogo jeftinije, a i lakše je. Mislim da filmski medij treba upotrebiti za neke stvari koje se ne mogu drugačije da se objasne, poređaju ili prevedu.

JC: Pre svega treba odabrati ljude koji imaju neku vrstu receptora koje većina nema. Ja sam svoje glumce znao od ranije, osim dečaka.

To su na neki način povređeni ljudi, ranjeni ljudi koji imaju potpuno razbijen ego, što znači da su „otvoreni" za te stvari. To su ljudi koji nemaju taj racionalni oklop, taj racionalni zid koji tek treba probiti. Najvažnije je to što oni znaju ko sam ja, a ja znam ko su oni. Kada smo išli u sve to, oni nisu mnogo pitali gde mi idemo. Verovali su mi. I ja sam njima verovao. Onda smo zajedno ušli u sve to, zajedno smo krenuli.

Ne znam, nisam imao puno posla... Ok, imali smo vrlo intenzivne vežbe, intenzivne pripreme. Posebne. Njih smo razradili na prethodnim filmovima koji se takođe nisu bazirali na scenariju, glumi... Išli smo samo na neko otvaranje, otvaranje, otvaranje... Na razbijanje tog racionalnog zida koji ima svaki čovek u sebi, što je normalno.

Taj racio se stvorio kroz istoriju, to čoveku treba kako bi normalno funkcionisao iz dana u dan. Ali, ako se ti baviš nekom „kvazi umetnošću" dobro bi bilo da se taj zid razbije, u stavri, nužno je da se taj zid razbije. I da se otvori taj veliki prostor koji neki zovu podsvest, neki zovu kolektivna podsvest... Kad počneš tamo da plivaš, sve se otvori, sve je moguće.

CL: Vaš novi, kratki film „ Sto pasa" je, kako kažete, priča o Adamu i Evi u trenutku kada je Adam malo umoran... Stiče se uisak da stalno nešto radite.

JC: To izgleda tako, ali je u stvari, većinu vremena ne radim ništa. Stvarno. S vremena na vreme napravim nešto, pa se onda to vidi, pa ljudi misle da ja non-stop nešto radim. Ali, ako biste pratili moj život, on je većinom prazan. Baš sam „svetski prvak" u tome da ništa ne radim. Stvarno. A počnem da radim tek onda kada mi je toliko grozno i dosadno da više to ne mogu da izdržim. Tek kada iz neke groze i krajnje nužde moram, ja onda napravim nešto...

Nevena Matović

www.moffem.org

Previous-Page-Icon  10     Next-Page-Icon