Festivals BELDOCS FESTIVAL INTERVJU
STEFAN IVANČIĆ
Beldocs je trenutno jedini filmski festival u Srbiji
Stefan Ivančić (SFR Yugoslavia, 1985) lived in Barcelona, Spain, from 1991 to 2009. He studied film directing at the Faculty of Dramatic Arts, Belgrade. His short film Soles de primavera (2013) had its international première at FID Marseille and was selected at IFF Rotterdam, Torino Film Festival, San Sebastian International Film Festival and Seville European Film Festival, among many others. His documentary 1973 (2014) had its première at Visions du Réel (Nyon, Switzerland) and his film Moonless Summer (2014) was selected for the Festival de Cannes, Cinéfondation selection. His films have received a great number of national and international awards. Stefan is a producer of the feature film The Load by Ognjen Glavonic, a project supported by the CNC, Visions Sud Est, the Hubert Bals Fund and Eurimages. He is working as an assistant professor at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade and is the head of programming of Pančevo Film Festival in Serbia. He lives and works in Belgrade.
Camera Lucida: Režiser si, producent, asistent prof. na FDU-u, selektor festivala, član žirija... Kako kombinuješ sve ove aktivnosti? Da li je snimanje filmova, ipak, najdraža?
S. Ivančić: Sve mi je teže, jer nemam više toliki kapacitet da „multitaskujem“ kao nekada. Najviše bih voleo da se bavim samo svojim filmovima i radom na Fakultetu, ali da – mora od nečega i da se živi.
|
Žiriranje je neretko stvar kompromisa, ali uvek se borim protiv takvih rešenja. Pitanje je da li bi filmovi uopšte trebali da se takmiče na bilo koji način, s obzirom da se ne radi o nekakvoj sportskoj disciplini u kojoj postoje određena pravila i nedvosmisleno neko pobedi na kraju. Međutim, to je način da određeni filmovi dobiju malo veću vidljivost, što je posebno važno za takozvane „umetničke“ ili „autorske“ (ne volim ni jedan od ova dva izraza, iskreno) filmove danas. Snimiti film je već ogromna pobeda, i mislim da smo toga svi koji se bavimo filmom toga svesni. |
Camera Lucida: Na ovogodišnjem Beldocs festivalu, bio si član Beldocs Academy žirija za najbolje projekte u razvoju. Kako je bilo raditi u žiriju? Koliko je teško, nezahvalno ili dragocjeno ocjenjivati tudje filmove?
S. Ivančić: Žiriranje je neretko stvar kompromisa, ali uvek se borim protiv takvih rešenja. Pitanje je da li bi filmovi uopšte trebali da se takmiče na bilo koji način, s obzirom da se ne radi o nekakvoj sportskoj disciplini u kojoj postoje određena pravila i nedvosmisleno neko pobedi na kraju. Međutim, to je način da određeni filmovi dobiju malo veću vidljivost, što je posebno važno za takozvane „umetničke“ ili „autorske“ (ne volim ni jedan od ova dva izraza, iskreno) filmove danas. Snimiti film je već ogromna pobeda, i mislim da smo toga svi koji se bavimo filmom toga svesni.
S. Ivančić: Žiriranje je neretko stvar kompromisa, ali uvek se borim protiv takvih rešenja. Pitanje je da li bi filmovi uopšte trebali da se takmiče na bilo koji način, s obzirom da se ne radi o nekakvoj sportskoj disciplini u kojoj postoje određena pravila i nedvosmisleno neko pobedi na kraju. Međutim, to je način da određeni filmovi dobiju malo veću vidljivost, što je posebno važno za takozvane „umetničke“ ili „autorske“ (ne volim ni jedan od ova dva izraza, iskreno) filmove danas. Snimiti film je već ogromna pobeda, i mislim da smo toga svi koji se bavimo filmom toga svesni.
Camera Lucida: Beldocs je izrastao u veliku međunarodnu festivalsku instituciju za kratko vrijeme, kao da je rastao uporedo sa bumom novih mladih dokumentarističkih generacija u Srbiji. Možemo li govoriti o „novom talasu“ dokumentarnog srbijanskog filma, prvi put nakon snažne YU dokumentarne tradicije 1960-ih i 1970-ih, radova Želimira Žilnika itd.?
S. Ivančić: Beldocs je trenutno jedini filmski festival u Srbiji. Sve ostalo, pa uključujući i manifestacije sa kojima sarađujem, simulacrum su filmskog festivala. Pustiti neke filmove u nekim bioskopima u određenom – limitiranom – vremenskom periodu van bioskopske distribucije ne može se nazvati filmskim 'festivalom'.
S. Ivančić: Beldocs je trenutno jedini filmski festival u Srbiji. Sve ostalo, pa uključujući i manifestacije sa kojima sarađujem, simulacrum su filmskog festivala. Pustiti neke filmove u nekim bioskopima u određenom – limitiranom – vremenskom periodu van bioskopske distribucije ne može se nazvati filmskim 'festivalom'.
Manifestacija koja svoj program zasniva na filmovima čija su prava otkupili lokalni distributeri nije filmski festival. Manifestacija koja autsorsuje selektore po kriterijumu koji nikome nije jasan, nije filmski festival. Manifestacija koja nema jasno definisanu i prepoznatljivu programsku liniju koju sprovode umetnički direktor i njegov tim, nije filmski festival. Praviti filmski festival je kao snimati film: važno je da iza toga postoji neka misao dalje od broja prodatih karata.
Pa i sama publika radije dolazi na određeni događaj kada prepoznaje ideju koja stoji iza toga. Ono što su na Beldocs-u shvatili, jer su putovali pa su videli kako to treba da izgleda, jeste da se filmski festival ne pravi samo tako što eventualno izaberu neki filmovi. Ima tu još mnogo posla na detaljima koje je potrebno osmisliti i sprovesti na isti način kao i filmski program. Na primer, jedna veoma osnovna stvar – treba dovesti i goste da predstavljaju te filmove koji se puštaju. Treba angažovati filmske kritičare koji će o tim filmovima da pišu i sa tim ljudima da vode i prenose razgovore – što ne znači da samo prenesu vest o programu ili nagrađenima, tu informaciju može bilo ko da pročita i na sajtu festivala.
Ako se ne varam, Beldocs je ove godine imao preko 150 gostiju. Direktor Beldocs-a Mladen Vušurović uradio je jednu veoma normalnu i logičnu stvar koja nije uobičajena na našim prostorima: okružio se mladim i sposobnim ljudima kojima je pružio mogućnost i slobodu da rade svoj posao.
Da se vratim na pitanje – situacija u našoj kinematografiji je godinama unazad takva kakva je, između ostalog, jer godinama ne postoje kvalitetni filmski festivali. Ne postoji ni filmska kritika, ona je izbrisana iz tradicionalnih medija, filmski časopisi su nestali. Ne postoji više od par ljudi koji se ozbiljno bave nekim komplementarnim filmskim delatnostima. O nekakvom „novom talasu“ mogli bismo da pričamo, ali se ne bih složio da se radi o 'dokumentarnom' filmu. Podela kinematografije na 'igrano' ili 'dokumentarno' danas je potpuno prevaziđena. Postoji nova, mlada generacija filmskih reditelja koji prave zanimljive, hrabre, drugačije filmove, da. Dosta toga dugujemo Internetu, verovatno.
|
Ne znam na šta se tačno odnosi ovaj konkretni 'nacionalni' kontekst, naročito pošto se kod nas danas ta reč često upotrebljava kao sinonim za sve najgore. Ako pričamo na primer o tome da li međunarodni festivalski uspeh može da pomogne našem mladom autoru da postigne određeni prestiž 'kod kuće' i dobije sredstva da snimi sledeći film – odgovor je relativno. Na osnovu konkretnih primera, rekao bih da je drugačije u raznim bivšim republikama: recimo u Crnoj Gori to hoće pomoći, u Hrvatskoj donekle, a u Srbiji slabo. Naša dva najuspešnija mlada reditelja, Dane Komljen i Ognjen Glavonić, čiji su radovi prikazani od MoMA-e do Južne Koreje, umesto da rade film za filmom, gledaju kako komisije dodeljuju sredstva nekim projektima od kojih pola nikada nije ugledalo svetlo dana, a kamoli izjednačilo njihove uspehe. . |
Camera Lucida: Koliko su ovakvi festivali značajni za mlade generacije autora u nacionalnom kontekstu?
S. Ivančić: Ne znam na šta se tačno odnosi ovaj konkretni 'nacionalni' kontekst, naročito pošto se kod nas danas ta reč često upotrebljava kao sinonim za sve najgore. Ako pričamo na primer o tome da li međunarodni festivalski uspeh može da pomogne našem mladom autoru da postigne određeni prestiž 'kod kuće' i dobije sredstva da snimi sledeći film – odgovor je relativno. Na osnovu konkretnih primera, rekao bih da je drugačije u raznim bivšim republikama: recimo u Crnoj Gori to hoće pomoći, u Hrvatskoj donekle, a u Srbiji slabo. Naša dva najuspešnija mlada reditelja, Dane Komljen i Ognjen Glavonić, čiji su radovi prikazani od MoMA-e do Južne Koreje, umesto da rade film za filmom, gledaju kako komisije dodeljuju sredstva nekim projektima od kojih pola nikada nije ugledalo svetlo dana, a kamoli izjednačilo njihove uspehe.
Camera Lucida: U tvojim kratkim filmovima, posebno u filmovima Sekundarna sirovina i 1973, baviš se, u cinema verité stilu, ali i na jedan upečatljiv i veoma topao način, sa onima manje vidljivim, na margini društva: zaboravljeni fizički radnici, koji jedva preživljavaju u surovoj društveno-ekonomskoj hijerarhiji, ali promišljaju o svojoj egzistenciji i bezizlaznoj poziciji („ti si gazda, i ja moram da radim“, „banke su ajkule“, „država je najveća ajkula“). Kako ti je bilo tada, kao mladom autoru, raditi sa ovim protagonistima stvarnog života?
S. Ivančić: Smatram da je naša stvarnost i društveno-politički kontekst u kome trenutno živimo najveća moguća inspiracija. Kada si mlad, imaš utisak da se sve vrti oko tebe, što nije loše iz tačke gledišta da je veoma važno da, kada se bavimo filmom, pravimo filmove o sebi i o stvarima koje dobro poznajemo, ali nije dobro kada je u pitanju ta neka inercija. Treba skupiti hrabrosti da se izađe na ulicu i uspostavi direktna i lična komunikacija sa svetom. Za reditelja je veoma važno da upozna što više sveta, da putuje što više, da se ne plaši „onog drugoga“.
