Intervju
1:19:37 - 1:23:37
LB: Možda Vas taj način gledanja isječaka, bilo da se radi o književnosti, muzici ili filmu, iznenađujuće približava studentima kinematografije koji su imaju tu “cherry picking” kulturu kako Englezi kažu, što znači da odu na internet i uzimaju stvari desno, lijevo… Jer u vašem radu ima nečeg modernog.
JLG: Moguće, možda je to bolje nego nekada ili od FEMIS (škole filma) u to vrijeme. Ali nijesam siguran
LB: Ne mislim na to. Kažem, kao u imaginarnom muzeju Malraux-a, način na koji posmatrate različite stvari je sličan načinu na koji oni rade.
JLG: Bresson je takođe govorio o spajanju stvari koje ni na koji način nijesu bile povezane. Ne sjećam se kako je to izrekao. U to vrijeme, Bresson-ova knjiga bila je naša Biblija u tom pogledu.
LB: Dakle, u osnovi, to je kao da je bioskop tuba ljepila koja nam pomaže da spojimo slikarstvo, književnost i tekst ?
JLG: Da, slažem se, ali to nije bilo baš popularno... Preferiraju se precizne stvari, poput Sautet-ovih filmova. Nekada ih prikazuju na TV-u ali ja radije gledam Sautet-ov film nego bilo koju stvar. Međutim, nijesam mogao da odgledam još jedan sljedećeg dana.. Ne, treba da provjere šta rade, što bi moglo biti nešto što Niepce ne bi upitao sebe. Zašto želim da napravim suvenir od toga? Čak ni Platon to nije učinio – napravio je svoju pećinu, zatim otišao, i na kraju je to bio Sokrat.
LB: Došlo je od...
JLG: A kada je trebalo da se popravi, pojavila su se dva pitanja. Ne samo da je bila kopija, već je morao da je popravi. Ne smijete da popravljate original, morate popraviti kopiju.
LB: Da se zaustavi..
JLG: To je takođe malo izopačeno, jer samo muzeji popravljaju originale, manje ili više uspješno. Mislim da slike treba pomjerati, pod pratnjom ili kako god. Delacroix, Cézanne bi mogli da provedu nedelju dana ovdje, nedelju dana negdje drugo. U Švajcarskoj budu 40 nedjelja, a zatim prelaze u drugu zemlju.
LB: Da li je to dijelom projekat za Livre d’image? Premještanje na mjesta koja nijesu posvećena bioskopu?
JLG: Da, pomalo. Ali to nije isto.
LB: A možda bi izložba mogla ići i do ljudskih domova?
JLG: Ne, ne! To je previše. Mora biti na mjestu gdje ima prostora, poput poljane, malog pozorišta. Ako ima 12 seljana, neka bude 12 seljana. I kao i slika od… Ne mogu mu se sjetiti imena....
LB: Da, to je Aimé Pache. Kada ste govorili o supermarketu Aimé Pache mi je pao na pamet. Ne znam zašto.
JLG: Pache, to je bila jedna od Ramuz-ovih knjiga u kojima sam uživao. Nijesam ih pročitao sve, ali mi se ta jedna dopala. I dobio sam malo inspiracije odatle. Ali više je knjiga za ubijanje vremena.
LB: Pa, hvala Vam najljepša!
JLG: Hvala i Vama takođe. I hvala studentima.
LB: I ako nemate ništa protiv rekao bih Vam nešto lično: puno nam značite.
JLG: Da, svjestan sam toga.
LB: Da sam manje protestant ili kalvinista, rekao bih da mi je stalo do Vas. Bilo bi me manje sramota. Ali eto. Nadam se da ćete ostati dobro, izgledate kao da ste dobrog zdravlja.
JLG: Za sada dobro.
LB: Zadržaću masku na licu i smješkaću se, hvala Vam Jean-Luc!
JLG: Hvala, Leonel.
1:26:26 - 1:30:31
L.B: Maloprije smo pominjali Rohmera, a pričali ste i o zajedničkom jeziku. Da li je Rohmer jedan od ljudi iz Vaše grupe koji je brinuo o istim stvarima kao Vi?
J.LG:Ne znam ništa. Ne vjerujem, ne. Bio sam mnogo bliži sa Rivette. Ali Rohmera sam upoznao malo prije „La Nouvelle Vague“. On je bio stariji, vodio je sopstveni život, poznavao druge ljude, iako smo praktično živjeli zajedno. Skoro svaki dan, u isto vrijeme, isti lokal, iste žene... Bilo je mnogo drugačije sa drugima. Možda nas je život zbližio. Kada sam upoznao Rohmera, živio je skrivajući se. Bio je profesor i niko u njegovoj porodici nije znao da se zanima za bioskop. Upoznao sam ga kada je pisao prvu kolumnu za „Les Temps Modernes“, nakon čega smo izgubili kontakt. Ponovo sam ga sreo pred kraj njegovog života kada smo živjeli u Parizu u istoj zgradi, gdje je zapravo „Les films du Losange“ imao svoje prostorije.
L.B: Da li Vam nedostaju ljudi sa kojima ste radili?
J.L.G:Da, mnogo mi nedostaju. Zato što smo nekad mnogo pričali, a sada skoro i da ne pričamo. Pričali smo o filmovima kada je trebalo napraviti film, ali mimo toga je drugačije. Zapravo ne, slično je. Sa Rohmer-om, Truffaut-om, Rivett-om... Nismo pričali o privatnim životima. Učilo smo, to je sve.
L.B:I znati da rade, kada ste radili svi istovremeno…
J.L.G :Ne, mi smo svi išli u bioskop tih dana (u tom periodu). Svako je imao svoje načine (navike). Rivette je tako mogao provesti popodne gledajući isti film četiri puta, ja sam mogao da pogledam četiri – pet filmova na dan, isječke filmova. To je bio drugačiji način rada. Mi smo bili tim, svejedno, čak i Chabrol.
L.B: Kada ste ponovo došli ovdje praktično ste izgubili kontakt sa njima.
J.L.G: Sasvim… To je bilo mnogo ranije.
L.B: Da li Vam je bilo bitno da znate da su i dalje radili? Na primjer, činjenica da nijesu sa nama više i da nema više filmova Erica Rohmera.
J.L.G: Da, ranije sam išao u bioskop da gledam njihove filmove, ali sada ih gledam na DVD-u. Na taj način sam ih pratio. Održao sam kontakt sa Rivettom, djelom i zbog toga što smo pričali o filmu koji je Anne – Marie željela da radi, zvao se „Četiri...“ Četiri šta? „Banda od četvoro“ (Četverac-Bande des quatre). Željela je da napravi film o Marguerite Duras, Rivette, meni i Huillet & Straubu. Ali su Huillet & Straub odbili zbog Marguerite Duras. (smijeh)
1:33:11-1:38:29
LB: A da u to vrijeme nijeste rekli da Fuller…
JLG: Tada smo radili sa Fuller-om. On je danas prosječan autor. Postoje stepeni. Takođe i Nicholas Ray. Ostali su dobili mnogo pohvala, čak i nepoznati. Čak i ljudi koji su pravili ono što smo nekad nazivali B-filmovi (niskobudžetni filmovi).
LB: Da, B-filmovi. Ali da njih nije bilo, možda Hitchcock ne bi postao autor i njegova bi karijera išla nabolje.
JLG: Ne, on je imao dobru karijeru. Normalno je da je malo krenula nizbrdo na kraju. Ali je zaista politika autora bila ta koja je pomogla ljudima popout Hitchcocka da uspije. Postoje dvoje ili troje, ali tri četvrtine njih više nijesu autori. Mladić koji pravi svoj prvi film zamišlja da je autor, sa socijalne tačke gledišta, ili societalne, kako bi rekli Francuzi. On misli za sebe da je autor. Oni smatraju da postoji razlika, međutim mi ne mislimo, čak ni među nama, niti između dokumentarca i fikcije. Hvalili smo Jean Rouch-a koliko i Hitchcock-a ili Griffith-a. I to je takođe došlo od Langlois-a, i na taj način je projektovao svoje filmove. Nije bilo zbog toga što su poznati, već zato što su takvi kakvi jesu.
LB: Da li mislite da je ova politika autora uticala na vas?
JLG: Mi smo čak i branili autore loših filmova. Po mom mišljenju, postoji samo jedan film u kome je Becker stvarno bio autor, a to je bio Touchez pas au grisbi. Nijedan od drugih filmova Goupi Mains Rouges, Arsène Lupin, Monparnasse 19, gdje je zamijenio Ophuls-a, nije. Napisao sam recenziju koja ga je uznemirila jer sam rekao: „Dobro je zato što je loše, što se usudio da to to loše napravi“.
LB: Ali kad pričamo, govorimo o Vama kao o osobi, a ne o filmovima...
JLG: Što se mene tiče, Chabrol nikad nije bio autor, on je bio drugačiji. Bili smo Truffaut, Rohmer, Rivette i ja. I troje ili četvoro manje poznatih kao što je supruga Claude Nedjar-a, Paula Delsol, koja je napravila dobar mali film za koji smatram da je bolji od onog od Agnès Varda. Ali Agnes je na početku napravila dva-tri dobra filma.
LB: Kada pomislite „autor“ to nije nužno koncept kvaliteta, već pitanje statusa?
JLB: Ne, to je status koji je došao od Beaumarchais-a, koji je želio da autor knjige bude plaćen koliko i glumac.
LB: Ali mislite li da je riječ kinematograf sinonim za režisera ili autora?
JLG: Ne volim nijednu od tih riječi. A autor je besmislen ovih dana.
LB: A ideja režisera (metteur en scene) ?
JLG: Pa, bolje je, ali to je poprilično duga riječ.
LB: To nije režiser kao na engleskom (director).
JLG: Termin “direktor” je dobar, osim što tri četvrtine njih u stvari i nijesu direktori. Ali istina je da su neki zaista bili. Lubitsch je bio pravi režiser.
Lionel Baier, rukovodilac filmskog odjela, EFCAL
https://www.youtube.com/watch?v=QYQhra_EMNk&t=383s
Preveli : Tamara Aleksić
Dragana Kelava
Tamara Dabović
Marijana Pejović
Luka Sitarica
Jelena Despotović
Anja Dragaš
Sandra Radosavović
Andrea Peruničić
Tamara Dabovic
studenti specijalističkih studija Francuski jezik i književnost, Filološki fakultet, Nikšić
