GR: Postoji izraz koji svi dobro znamo GENIUS LOCI, na svakoj lokaciji postoji DUH MESTA. Stvar je u tome da ga osetite. Morate da budete senzibilni; ne možete da očekujete da ćete takvo mesto naći u paket aranžmanu; sada će ručak, morate da vidite tu zgradu, moramo da požurimo u muzej, to nam je sledeća stanica... To je kao šetnja divljinom. {niftybox background=#afdeb2, width=360px} Treba dozvoliti tom mestu da vam se obrati; onako kako bih „slikao" najpoznatiju glumicu na svetu, ja „slikam" zgradu. Zgradi prilazim kao da je ona Merilin Monro, sa onoliko pažnje sa koliko bih snimao i samu Merilin. To znači da moram mnogo da se muvam okolo, obiđem mnoge lokacije, dobijem inspiraciju, dozvolim da mi se ta mesta obrate i tek tada počinje snimanje. {/niftybox}

Zbog toga što je zahtevno. Ja uvek želim da budem budan i spreman, sa čitavom ekipom, kada sunce izlazi. To znači da moramo da ustanemo oko tri sata ujutru, nešto pojedemo za doručak, spremimo se i budemo spremni za taj „zlatni momenat". Isto je i kada čekamo zalazak sunca. To znači da moramo da budemo posvećeni, to je vrlo zahtevno...

CL: A koliko to sve traje?

GR: „Koeniskaci" sam snimao tokom sedam godina. „Povakaci" oko pet godina, „Posetioce" skoro četiri godine...Potrebno mi je dosta vremena da bih pronašao sve te slike za kojima tragam.

CL: Govorite o slikama MESTA, ali i o slikama LJUDI, licima...

GR: Mislite na mesta kao lokacije? Pa lice i jeste lokacija. Ono je najsavršenija lokacija. To sam naučio kao monah, ako želim da vidim ono što je najnormalnije, najpoznatije, najobičnije, moram u to nešto da buljim sve dok mi se to što gledam ne učini stranim. Zato ja buljim u ljude... {niftybox background=#afdeb2, width=360px} Svi mi nosimo maske naših lica, svi mi imamo skriveno lice, koje se nazire ispod tih maski koje nosimo. To i jesu najlepše fotografije koje znamo. Uzmimo npr. Karavađa; on je koristio neverovatnu količinu crne boje sa ciljem da prikaže ljudsko lice, kako ga ne bi uništio. U filmu „Posetioci", crno nije samo pozadina, to je pozadina koja i sama postaje slika zbog toga što ne razara lice u koje gledate {/niftybox}

CL: A šta ljudi čija su to lica misle o svojim licima u vašem filmu?

GR: Ovako...Ja nikada... Pošto želim sve da snimam dokumetaristički, što znači da ne želim da teram ljude da glume, zamolim ih da reaguju. To je sasvim drugačija procedura. Većini ljudi koje sam snimao nikada nisam rekao šta da misle ili kako da se ponašaju; pokušao sam da ih „uhvatim" u njihovom pravom momentu., što znači da morate da načinite nenormalno veliki broj dublova kako biste to uhvatili. Kada snimam u USA, većina tih ljudi je samosvesna- uh moja kosa, kako ću da izgledam... da li je sve skockano... U filmu „Koeniskaci" je bilo uglavnom tako, mada ja te snimke nisam koristio...

Ako snimate u Indiji i dođete sa ekipom, vi izgledate kao da ste pali sa Meseca. Pred vama se pojavljuju lica puna znatiželje. Ona su puna interesovanja, a ne pitanja kako li izgledam... Nisu oni u prvom planu, nego vi – sa tom kamerom, vi koji dolazite sa druge planete da biste ih snimili. Zbog toga je divno snimati u Indiji i takozvanim zemljama „ trećeg sveta", Južne Amerike, Afrike, Indije, Kine...

CL: Proveli ste skoro čitavo popodne govoreći o tehnologiji i tome kako ona vlada našim životima. Pomenuli ste raziku između analogng i digitalnog snimanja. Kako ste vi doživeli tu promenu? Da li je uopšte primećujete?

GR: Da, došlo je do ogromne promene. Pre svega, da kažem da je digitalizacija mnogo ranije „ušla" u muzički nego u vizuelni svet. Mislim na beleženje zvuka i slike. Kako to da kažem...Većina ljudi sa kojima radim, moja stara ekipa- Miroslav, Rej, Frensis.. su uvek tu. Ali uvek radim i sa mladim ljudima, ekipa mog poslednjeg filma ima između 20 i 30 godina. Oni i ne znaju šta je to analogno snimanje. Oni ne bi ni znali da rade za montažnim stolom. A i ako niste Stiven Spilberg, više i ne možete sebi da priuštite da radite za montažnim stolom, jer više i nema ljudi koji bi ih popravljali. Kada sam se prvi put sreo sa digitalnom tehnikom početkom 90-ih, pustili su mi digitalnu i analognu sliku i pitali me da li primećujem razliku. Ja sam je uvek primetio. Ali danas, ja ne primećujem razliku. Ne toliko kao ranije. Film ima više zrna zbog toga što je to ravan medij, dvodimenzionalan... Ne govorim o 3D tehnologiji, to je druga tema...Film je ravan i što je više tamnog, veća je iluzija dubine koja se na platnu vidi. Koristio sam digitalne kamere u poslednja svoja dva filma i zbog toga što te tamne doprinose dimenzionalnosti slike, ali i zbog toga što sam morao da snimim beskonačno mnogo dublova... Snimao sam gorilu, jako dugo, trudeći se da postignem da gorila gleda pravo u oko kamere... Njoj ne možete da kažete da baš sada gleda u kameru, ona želi da radi ono što ona hoće. Bilo ih je 19 tamo gde smo snimali.

CL: Možda je to dobro, možda je to recept za prihvatanje. Rad sa mladima...

GR: Ja sam već star čovek. Na pragu osamdesetih. Ipak se sećam da su mi roditelji dok sam bio dete govorili kako je život nekada bio divan. A sada, sve su samo problemi...

tako vam je i sa filmom. Ako ste odrasli u analognom svetu, to je postalo kao neka vrsta religije. Neki ljudi izjednačavaju digitalnu tehnologiju sa Đavolom. Ja tako ne živim. Trudim se da se bavim onim što je prisutno i da iskoristim šansu da sve to prikažem na velikom platnu.

CL: I da živite u budućnosti, što je takođe bila jedna od tema vašeg predavanja danas. Kakve filmove volite da gledate. Imate li strpljenja da gledate drugačije filmove?

GR: Ne baš... Ne radi se o tome da nemam strpljenja. Jednostavno, nisam iz te priče, ja nisam filmofil. Ne gledam mnogo filmova. Jedino što volim da gledam su direktni prenosi sportova. Zbog toga što idu uživo, što me izvuku iz moje glave i odvedu me na neko drugo mesto. Ako gledam filmove, počinjem da bivam kritički raspoložen, nezainteresovan... To me ne zanima posebno, ne kažem da filmovi ne valjaju, ima toliko fantastičnih filmova, ali ja nisam filmofil. Radim sa gospodinom koga ste upoznali, Rejem Himenesom, koji ima fotografsko pamćenje i zna skoro svaki kadar iz filmova koje je ikada gledao. On nedeljno vidi oko pet ili šest filmova. Sve što propustim, on mi preporuči ili mi kaže da treba da vidim neku scenu u filmu. Za mene je olakšanje to što ne gledam druge filmove, zbog toga što se trudim da ih pravim... Svi smo mi pod uticajem svega i svačega. Ja stvaram filmove koji nemaju mnogo uzora...{niftybox background=#afdeb2, width=360px} Pomenuo sam Paležana jer je on ogromna ispiracija, mogu da pomenem Vertova, još jednu veliku inspiraciju potpuno drugačiju... Dziga Vertov je moj ideološki uzor, Paležan je artistički. Možete da mislite šta god, ali kada vidite Vertova, vi ne možete više da mislite šta hoćete, jer sve izgleda kao cev pištolja, ali je slučajno kamera. {/niftybox}

CL: Pretpostavljam da su se te poruke menjale vremenom. Kada se obraćate nekome danas, koristite li „drugačije tehnike" nego ranije?

GR: Snimio sam samo nekoliko filmova, nisam ja plodan autor. Ovo nisu filmovi od kojih može da se zaradi, ovo je više kao „hodanje po vodi" ili uspinjanje na planine. Morate da imate „anđela" koji će vam dati novac, nekoga ko je spreman da sklopi loš posao iz ljubavi prema projektu. Svaki put kada dobijem mogućnost da snimim film, ne želim da se ponavljam. Jeste li videli „Posetioce"? Videćete da je to film drugačiji od ostalog što sam radio.

Sada pokušavam da dođem do novca da snimim bajku. Radiću sa glumcima, na setu, imacu vizuelni hor od oko 150oro dece... Radiću nešto što do sada nisam radio i zbog toga sam vrlo uzbuđen, aili i prestravljen. Narator je klovn, profesionalac, kao u Komediji dell'arte. On ima više lica, on nije jedna osoba, on nosi maske naših lica, on se izražava grimasama, pokretima očiju, gestovima, dok većina ljudi govori. Antagonist, protagonisti, jevrejska deca, od Rusije, preko Izraela do Stenton ajlanda i Njujorka. Oni su kao džez trio- pripovedači- klasični, koji samo izgledaju savršeno.

CL: Da li mislite i na gledaoce?

GR: Da, sve vreme. Ja to doživlavam kao sveto trojstvo: vizuelno, muzika i publika. I zbog toga što publika uvek zaokružuje temu, ona mi je uvek na pameti. Mislim, to mi je teško da kažem, da je slika danas toliko sveprisutna da je postala foto tapet života. Mi dnevno vidimo više slika nego što je osoba u srednjem veku videla za ceo život. Slika, čak i kada je spektakularna, na neverovatan način gubi svoj uticaj zbog toga što je virtuelno stalno prisutno. To me, kao filmejkera, zabrinjava. Zbog toga sam i snimio film „Posetioci" koji je radikalno drugačiji. To je film sa malo lokacija i tim ljudima, koji nedvosmisleno gledaju u vas. To je recipročan pogled. Sledeći film će biti sniman u crno-beloj tehnici, ali će naknadno biti kolorisan, pa će se imati utisak fantazije realnog. To će biti nešto što nikada ranije nisam radio.

CL: Takav je današnji gledalac. On očekuje nešto neviđeno.

GR: Teško je prikazati nešto neviđeno u svetu u kome je sve već viđeno. Kao kada biste želeli da izmestite sebe iz svoje represivne zemlje. Gde biste otišli? Čitav svet je represivan. Nema šanse da budete izgnanik, bilo gde na svetu. Nema tog mesta. Isto je i sa slikama, one su toliko moćne da su same postale stvarnost koju živimo. Slike tog virtuelnog sveta su zamenile stvarni svet.

Nevena Matović