Dobronamerni čitalac će se naravno pitati ima li u politici ičeg poetičnog i mogu li se politika i poetika združiti u plodni brak ili simbiozu. Ostavimo na stranu klasične a tačne tvrdnje da je svaki film političan i da su izjave apolitičnosti laž iza kojih se skriva konzervativni svetonazor. U slučaju mojih filmova veza politike i poetičnosti je mnogo dublja, čvršća i presudnija – ona bukvalno znači život i opeva težnju da se u polju kulturne borbe, kojoj umetnost služi, izvojuje pobeda sa efektom u realnoj politici. Drugim rečima: veza moje filmske umetnosti sa realnom politikom je njena zlokobna posebnost. Stvar je u tome da je realna politika na Balkanu devedesetih postavila svuda sebe na pijedestal pa je tako i sama sebe proglasila temom mojih filmova. Umaknuti se ovoj težnji bilo je moguće jedino samoukinućem, jer uobičajni putevi eskapizma (bekstva) od stvarnosti putem umetnosti nisu bili mogući tj. bili su toliko irelevantni da bi umetnost koja bi se oglušila na direktno i ekskluzivno posezanje politike u čovekov život bila u stvari saučesnik u političkom zločinu.

Manje je bitno u ovom trenutku da li je reč o biopolitičkom zločinu, što bi možda, u skladu sa Fukovim konceptom biopolitike, tvrdili alternativni levičari ili je u pitanju ekskluzivni zločin, po svom karakteru anahron i lokalno specifičan. Moj osećaj i filmsko-političko istraživanje govore mi o ovom drugom. Jednostavno rečeno reč je o zločinačkoj političkoj praksi u balkanskoj prčiji, dakle, o zločinačkom političkom ponašanju provincijalnog karaktera, o kulturi smrti koju uspostavlja provincija po svom osnovnom karakteru. Kao takva, ta zločinačka praksa je lišena univerzalnog značaja, nebitna je bilo kome u svetu, i zato je sudbina žrtava lišena opšteg simboličnog smisla. Ovi zaključci upućuju na to da je umetnička praksa osvetljavanja zločinačkog karaktera balkanskog provincijalizma opasan i sizifovski posao. Po tome se na ovim prostorima tokom tranzicije iz socijalizma u kapitalizam umetnički aktivizam razlikuje od aktivizma koji se na primer tokom "crnog talasa" dogadjao kod nas u vreme socijalizma kada su reditelji postavljali velika i univerzalna pitanja kao što su pitanja etičnosti i mogućnosti komunistične revolucije. Koliko god ta revolucija i socijalistički poredak bili kontraverzni po svojoj prirodi oni su bili svetski proces koji je u balkansku baruštinu uneo svetlost humanizma i učinio je morem svetskog okeana. Voda se je devedesetih povukla i elementarna humanost ostala je nasukana u plićaku koji se iskazao balkanskom sudbinom.

{niftybox background=#8FBC8F, width=360px}Umaknuti se ovoj težnji bilo je moguće jedino samoukinućem, jer uobičajni putevi eskapizma (bekstva) od stvarnosti putem umetnosti nisu bili mogući tj. bili su toliko irelevantni da bi umetnost koja bi se oglušila na direktno i ekskluzivno posezanje politike u čovekov život bila u stvari saučesnik u političkom zločinu{/niftybox}

Ne čudi stoga (takodje provincijalni) odbrambeni refleks nekih krugova koji su se vrlo upinjali da nacionalistička dogadjanja u našoj provinciji interpretiraju kao svetski proces pa ni to što se takve interpretacije u novim formama ponavljaju. U vreme kada sam radio prvi film o slovenačkim Izbrisanima (to je bio film Rubbed Out, 2004) naši pomagači bili su ljubljanski Zapatisti, koji su, nezavisno od velike pomoći koju su pružili Izbrisanima, odbijali da vide povampirenje istorijski poraženog antijugoslovenskog šovinizma kao delujuće ideologije sprovedenog etničkog i političkog čišćenja, ustrajno tvrdeći da su Izbrisani problem evropske i svetske migracijske politike. Rezultat je deceniju duga neprepoznatljivost (maskiranost) problema Izbrisanih i politička nedotakljivost protagonista koji i danas zauzimaju visoke položaje u političkoj i ekonomskoj nomeklaturi. Tokom rada drugog filma o Izbrisanima (Gradjanin A.T., 2009) glavni protagonista je pokušao samoubistvo neposredno pred snimanjem zbog blokade rešenja problema Izbrisanih. Tek rad na trećem filmu sa istom temom - Slovenija moja dežela, 2011 - omogućio je otkrivanje tajnih šifri i mehanizama koji stoje iza politike brisanja i potvrdio naslućivani šovinistički scenarijo.

{youtube}03w8-m2FeYg{/youtube}

Upravo svest o istorijskim okolnostima umetničkog dela razlikuje provincijalnu plitkost reditelja koji se njišu kako vetar zaduva od autentične filmske prakse koja ne zazire da bude takva kakva je, jer takva mora biti. Reportaže iz podzemnog života i pobuna ojadjenih i poniženih nisu jedini društveni sadržaj koji se usudio da progovari kroz moje filmove. U našem postkomunističkom delu svetu na delu je proces istorijske revizije koji pretenduje da takoreći pred očima živih svedoka snagom gole pesnice menja i prepravlja istorijske fakte, čak i one najnepopravljivije kao što je pitanje pobednika u drugom svetskom ratu. Slovenački sociolog Rastko Močnik smislio je vrlo precizno i poetično ime za taj neobičan provincijalno politički fenomen. Nazvao ga je "Obezdogadjanje istorije" (Uneventment of History). Poput brisanja ljudi za potrebe vlasti briše se i prepravlja istorija a važi i u suprotnom pravcu. Provincijalac svoju istoriju briše i umesto nje upisuje istoriju pobednika. Toj je razlog zašto je moj film koji tematizira NOB (Poslednji Žilnik, 2008), inače napravljen u dijalektičkom stilu Brehtovog Verfremdungseffekt dramaturškog načela (efekt otudjenja), histerično zabranjivan za prikazivanje u Sloveniji, demokratskoj zemlji, članici EU. Obe sloveničke političke opcije, leva i desna, nisu dozvolile da se film prikaže na Festivalu slovenačkog filma, a nedavno, njegovo prikazivanje nije bio dozvoljeno niti od strane Društva slovenačkih reditilja na prilično bezazlenom autorskom predstavljanju u Kinoteci. Tema NOB-a u Poslednjem Žilniku jednako "toplo" je dočekana i na drugim balkanskim filmskim scenama, poput Zagrebdoxa, Dokukina i sl. i ako isključim jedan manji festival (Vidovin, u Tolminu) film je zvanično prikazan jedino na sada ukinutom festivalu DokMa.

Očekujem da će slično proći moj prvi, upravo završeni, celovečernji igrani film sa pomalo ciničnim nazivom Normalni život, 2012. Ljubavna priča sa društvenog ruba ne bi bila sporna u našoj provinciji kada nebi jedan od aktera spomenuo da je bivši (a možda i budući) predsednik Slovenije, danas desničar, nacionalista, zapravo konvertirani komunista.

U toku proteklih 10 godina napravio sam 15 filmova i uspeo poprilično u nameri da neveselu društvenu sltvarnost približim kritičkom oku publike. Moj film Rubbed Out bio je ne samo prvi slovenački film prikazan na IDF Amsterdam već je to dokumentarni film sa verovatno najširom distribucijom u istoriji slovenačkog dokumentarnog filma: bio je prikazivan u Africi (Amacula, Campala, Uganda), New Yorku (Cinema of Restance), raznim evropskim festivalima a bio je neformalno, aktivistički prikazivan širom sveta. Ako je smisao pobune u uspostavljanju reda u haosu, kako je zapisao Albert Kami, onda je moja skromna pobunjenička aktivnost putem filmske umetnosti još jedan dobrovoljni umetnički pokušaj kotrljanja sizifovog kamena.

Dimitar Anakiev

Dimitar Anakiev je nezavisni režiser, pisac i pesnik rodjen 1960 u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Nišu 1986 i sledećih sedam godina radio kao lekar. U Sloveniju se preselio 1987 ali se je ubrzo bez upozorenja našao medju žrtvama administrativnog etničkog čišćenja – brisanja iz knjiga stalnog borovka ("Izbrisani"). U to vreme je kupio malu video kameru i započeo filmsku karijeru s namerom, da prikaže sebe i druge ljude sa društvene margine. Uspeh njegovih filmova (izmedju ostalih nagrada dobio je i nacionalnu filmsku nagradu "Vesna") omogućio mu je da nastavi filmsku karijeru kao producent, režiser i pisac.

Anakiev je takođe međunarodno priznati haiku pesnik, urednik i sejista. Haiku poeziju počeo je da piše 1985 i smatra se ustanoviteljem mnogih balkanskih haiku projekata kao što su Haiku novine (Srbija, 1993), Prijatelj (Slovenija, 1996), Haiku edicija Apokalipse (Slovenija, 1996).

{youtube}Os0LLUcIQKc{/youtube}