ES: Znate, ne mogu da budem snob i kažem Vam da ja sam toga bio svestan. Mislim da je ta sumnja koju sam imao za mene bila nadmoćna. Kada sam, posle snimanja, napustio Havanu, bio sam najsrećniji čovek na svetu zbog toga što odlazim. Nisam želeo da budem tamo, nisam to više mogao da podnesem. Bilo mi je preteško da snimam taj film. Tada nisam znao šta sam "imao", ali nisam bio sto odsto nesiguran. Nisam se vratio u Palestinu misleći da nemam film. Ne. Kući sam se vratio sa osećajem da sam nešto uhvatio. To je bio predosećaj, nikako svest o tome da je tako. Što se slika tiče, samo sam imamo osećaj da sam ipak nešto "dobio" od tog mesta, bez obzira na to što sam za tih pet dana snimanja snimao samo 50 procenata onoga što mi treba. Tamo infrastruktura ne funkcioniše, imali smo oko 60 -70 ljudi u ekipi, istu ekipu za svih sedam fimova. Njih šezdesetoro u stvari nije radilo ništa. To je bila neka vrsta prepreke, zaista. Ali, sećam se da kada sam ušao u montažu, imao sam odličnog montažera koji me je definitivno umirio, nisam bio potpuno nesguram u vezi sa onim što ću gledati. Bilo je nekih scena koje sam snimio za koje nisam bio siguran da ću ih iskoristiti. Sećam se da sam montažeru govorio, preskači, preskači, preskači, ovo neće sigurno ući u film (bilo je tu nekih glupih ideja koje su odmah završile u đubretu) hajde da idemo ovde, ovde i ovde. Tako smo došli do mesta koja se nalaze u mom filmu.

CL: Hajde da pričamo o drugim Vašim filmovima jer je to samo jedna kratka priča, odično urađena što sam Vam već rekla... Mislim da imate neki poseban osećaj da govorite o onome što se dešava. Neću da kažem neki opušten način, čak mislim da je prilično ozbiljan, ali nekako je sve o čemu vi govorite "lako progutati"?

ES: Ako me pitate zbog čega je to tako, reći ću vam da sam ja reditelj koji se ne prilagođava situacijama. Želim da sva moja čula budu u pripravnosti, sptemna da osete i upiju ambijent u kome sam. Ambijent je glavni protagonista svih mojih filmova. A kada dosegnem momenat u kome sam ja sve to upio dobro, osetio kako treba, sledi ostalo. Ako me pitate od čega obično polazim u svojim filmovima... neki će vam reći da je to priča o tom i tom liku koji je krenuo negde. Taj "lik" je u slučaju mojih filmova - atmosfera. Kada počinjem da osećam da je to mesto na kome sam, živo, tada mogu da u njega smestim likove i sve ostalo.

Možda je to što ste vi nazvali "lakim za progutati" činjenica da u mojim filmovima ima humora i možda zbog toga što...

Ja sam uronjen u neku vrstu delikatnog načina na koji izlazim na kraj sa slikama. Ne provociram i ne želim da pravim, da kažem, perverzne slike. Iskren da budem, čim čak i na televiziji vidim nešto perverzno, okrećem glavu. Nelagodno se osećam kada gledam nasilje bilo kog tipa. To ne podnosim baš najbolje, tako da to i ne gledam. Ako znam da ima nasilja u nekom fimu ja ga ne gledam. Jednostavno, ne uživam u scenama nasilja. A odakle humor potiče i nije neko naročito pitanje. Mislim da on potiče od čovekovog karaktera. Ja sam odrastao u prilično veseloj i zabavnoj porodici. Njen sam najmlađi član i skoro sam siguran da je to zbog toga. Možda je činjenica da sam dosta putovao (kada to kažem mislim na to da sam živeo u različitim delovima sveta) razvila kod mene sposobnost da se identifikujem sa više nego jednom bojom. Možda je upravo to nešto što kažete da ste osetili u filmu o Havani. Mislim da to nema veze sa tim odakle ja potičem, da li sam iz Palestine ili Nazareta, već to ima veze sa tim da sam sposoban da osetim različite boje i različite načine na koji ljudi žive. Možda je to i zbog toga što u svemu tome uživam. Uživam u tome što sam obišao tolike zemlje, bio na raznim mestima, upoznao razne ljude. Uronjen sam u različite kulture, u mnoge kulture. Mislim da je to bitno kada treba osetiti neko mesto. Mislim da je Havana po tom pitanju...

Producenti su me tamo poslali na četiri dana jer sam odbio da snimam film o mestu koje nisam video, ne želim da snimim glupost, ne želim to u svojoj biografiji. Poslali su me, dakle, zbog toga što sam insistirao na četiri dana, da odem, proverim i dam im konačan odgovor.

Osećao sam se kao potpuni stranac gledajući stvari od kojih su se neke našle i u mom filmu - od seksulanog izrabljivanja, preko patetičnih zooloških vrtova. Osećao sam se potpuno usamljeno. Znate, nalazite se negde gde postoje uslovi da bude dobro, ali je to mesto toliko opterećeno problemima da je to nemoguće. Posle četiri ili pet dana sam se toliko loše osećao da sam želeo da se vratim kući. Rekao sam da nema šanse da snimam film jer sam osećao neku vrstu usamljenosti u kojoj uopšte nisam uživao. Otuđenost je reč koja opisuje moj osećaj.

Ali nešto se fantastično dogodilo, ne znam zbog čega sam pristao da snimam taj film i posle svega mislim da je to dobra odluka jer sam dosta naučio iz svega toga. To mučenje se završilo tako što sam ga naplatio nežnošću tog mesta, a šta je bolje od toga?

Ali, žarko sam želeo da budem na premijeri kojoj ste vi prisustvovali i želeo sam da ponovo odem tamo. Učiniću to sigurno jednom, ali ne kao turista. Nadam se da će se za to ukazati prava prilika. To je mesto koje zauzima veoma bitno mesto u mom srcu, ali ne bih rekao da je to mesto koje bih želeo ponovo da posetim. Možda sam razmažen, možda ne volim da se osećam tako nelagodno...

CL: Ne vi ste samo iskreni...

ES: Da, ali ne želim i dalje da budem toliko i tako iskren.

CL: Zanima me gde počinje ta radost snimanja filmova u Vašem slučaju? Rekli ste mi, ali... imam utisak da uživate u tome. Kada znate da ćete da snimate film, šta osetite?

ES: Baš u tom filmu?

CL: Ne, u Vašim filmovoma...

Različite su senzacije koje do toga vode. Na primer, kada pišete scenario. To nije slučaj sa Havanom jer je sve bilo na licu mesta. Nisam mogao da se distanciram i kažem želim to da radim, ali u drugim filmovima, drugačije je. Reći ću vam za neke, nisam siguram da ću moći za sve.

Jedna od senzacija je ta kada se kikoćem dok pišem scenu. To je znak da u njoj potencijalno ima humora. Kada se smejem sopstvenim šalama i to od samog početka. Kada se to dogodi, pomislim da će ta scena biti smešna. Ja sam spreman na takve stvari, na tu vrstu senzacije, a to je humor. Srećan sam kada "uhvatim" humorističan momenat. Uvek zabeležim taj trenutak; što je smešniji, to je veća verovatnoća da sam ja srećan..

Slična je situacija i sa scenama koje me plaše. Na primer, melanholični momenat koji "uhvatim". Vrlo ličan, vrlo intiman. Uvek znam da će ga biti teško snimiti, ali sam nekako "doveden" do momenta kada treba da ga poetizujem. Kada postoji takav potencijal u peotičnim momentima, kada pišem scenario kažem ovo je mesto na koje ću obratiti posebnu pažnju. Na njegove poetske potencijale.

Ponekad je to neki štos, neka majstorija. Kada je to scena u kojoj ima aspekata seznazionalizma, koja sadrži faktor iznenađenja. Daću vam primer za to. Ona eksplozija u filmu " Božanska intervencija". To mi je palo na pamet jednoga dana u Izraelu, dok sam jeo voće vozeći auto, a pored mene je prolazio tenk na jednom transorteru koji se uputio, verovatno ka Libanu da ga bombarduje, ko će ga znati... Ja sam u tom trenutku bacio koščicu jabuke koju sam jeo i samom sebi rekao - BUM! To mi se učinilo kao neka vrlo, .ne znam kako to da nazovem... Zapisao sam to, Zaustavio se i u jednoj rečenici opisao tu buduću scenu.