1. DEO

Sinopsis:

Harry Kol je paranoični stručnjak za prisluškivanje koji vodi vlastitu firmu u San Francisku, a kolege iz profesije ga veoma cene. Kol je opsjednut vlastitom privatnošću; njegov stan se zatvara vratima s tri brave, za telefonske pozive koristi javnu govornicu i tvrdi kako nema kućni telefon, dok mu je kancelarija smeštena u uglu mnogo većeg skladišta. On je krajnje profesionalan na poslu, ali teško uspostavlja lične kontakte. Veoma mu je nelagodno među gomilom ljudi, dok je u intimnim situacijama odbojan i ćutljiv; u odnosu prema kolegama je također mučaljiv i tajnovit. Iako se odeva neodređeno, ima običaj nositi napola prozirni plastični balon mantil gotovo gde god da ide, čak i kad ne pada kiša. Iako stalno insistira na tome da nije odgovoran za brigu o stvarnom sadržaju razgovora koje snima ili o tome kako će ih njegovi klijenti iskoristiti, on je upravo izmučen krivicom oko bivšeg posla koji je doveo do smrti triju osoba. Njegov osećaj krivnje još je izraženiji zbog katoličkog duha u kojem je vaspitan. Jedini hobi mu je sviranje saksofona na omiljene džez teme u privatnosti svog doma...

a/ Uvodna sekvenca, Union trg, San Francisko

Paralelna montaža

Koncept primenjen u ovoj sekvenci je prvi u nizu sličnih tokom odvijanja čitave dramske radnje. Mada kompleksna, ona sadrži dve osnovne vrste materijala-dokumentaristički, snimljen tele-objektivom, koji je ekvivalent zvučnom sadržaju i kadrove u enterijeru unutar kombija u kome se nalaza akteri. Treći paralelni tok su eksterijerni kadrovi snimatelja zvuka na okolnim zgradama, kao i nekoliko subjektivnih vizura. Zvučna matrica na granici razumljivosti, (zahvaljujući prirodi posla glavnog protagoniste), progresivno nam otkriva uzročno - posledične veze koje povezuju Harija Kola i sadržaja razgovora na ulici između dvoje mladih ljudi. Neki od segmenata ovog razgovora se multiplikuju i imaju ključnu ulogu u definisanju zapleta kao i karakternih osobina samog Kola, zadirući i u sferu podsvesnog. Unutar ove paralelne montaže postoji nekoliko audio-vizuelnih nivoa na kojima poziciju našeg junaka doživljavamo u zavisnosti od izbora ugla, plana i rakursa čas u eksteriornoj ravni sa okolinom, čas interiorizovanog do granice privatne a ne samo profesionalne zainteresovanosti za posao.Nekoliko komplementarnih kadrova Kolovih saradnika definišu njegov položaj kao gospodara situacije. Na početku on i ne "investira" emocionalno u njen rasplet, obavljajući svoj posao krajnje profesionalno. Ova sekvenca je ipak,čini se, nagoveštaj Kolove ambivalencije.

b/ Pasaži / Zgusnute sekvence

1.

U nizu pasaža u kojima Hari obavlje svakodnevne radnje poput prelaska ulice, vožnje metroom, dolaska kod ljubavnice - duhovno stanje aktera otkrivamo kroz kontrapunkt u kome su postavljeni slika i zvuk.

Gotovo "satijevski" muzički pasaži dočaravaju stanje usamljenosu, proizvod je inverzije koja Harija izmešta iz domena realnosti i uvodi u sferu introspektivnog mišljenja, i otvara prostor za dilemu koja ga motiviše na sukob sa poslodavcem. On dakle sve više sumnja u postulate strogog profesionalizma i počinje "emocionalno da investira" u posao.

2.

Druga vrsta pasaža koju srećemo unutar naracije je otvoreno eksplicitna i govori o dualizmu Harijeve ličnosti i prirodi latentnog paranoika. Reč je o motivu povratka kući, koji je vizuelizovan kroz njegov ulazak u prazne prostore u kojima vlada apsolutna tišina. Svedenost enterijera u kojima obitava sugeriše prirodu profesionalizma koji mu oduzima celodnevno vreme i paranoični strah od moguće inverzije u profesionalnom smislu - od svemoćnog "uha broj jedan" na zapadnoj obali SAD on polako postaje potencijalna žrtva.

{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} Svi opisani pasaži su u montažnom smislu zgusnute sekvence, a u dramaturškom, nagoveštaj transformacije ličnosti koja obavlja posao koji je u koliziji sa njenim stvarnim karakterom, i po principu entropije preuzima njen energetski potencijal. Njihov tempo u tom smislu priprema gledaoca za promene koje će nastati u karakteru naracije. Oni su tako|e i u uzročno-posledičnoj vezi sa gubitkom samokontrole koja se manifestuje u nizu retrospektivnih i oniričkih sekvenci - Hari Kol je, naime, još jedan od filmskih protagonista koji (kao u filmu Ubice Dona Zigela (1964.), Organizacija Džona Flina (1973.) ili kompletnom opusu Kventina Tarantina npr.) napušta naglašeni profesionalni kodeks usmeravajući akciju ka "unutra" raskrinkavajući poslodavca. Ova manifestacija, dramski obrt, doživljava još jednu promenu koja potpuno razara ličnost sa čvrstim sistemom vrednosti.{/niftybox}

3.

Svojevrstan plej - bek u kome Hari na saksofonu svira preko džez matrice u trenucima meditacije uvodi jedan novi motiv za analizu. To je psihoanalitičkim rečnikom rečeno situacija "umotavanja u zvučnu opnu" u kojoj se izoluje izložen višeslojnom fonu svakodnevnog posla. U ovim pasažima on se nalazi u bezvučnom stanju unutar kojeg je potpuno slobodan. Ovo stanje je njegovo prirodno i on mu se vraća i posle finalne sekvence razaranja sopstvenog okruženja i doživljavanja nervnog sloma.

Svi opisani pasaži su u montažnom smislu zgusnute sekvence, a u dramaturškom, nagoveštaj transformacije ličnosti koja obavlja posao koji je u koliziji sa njenim stvarnim karakterom, i po principu entropije preuzima njen energetski potencijal. Njihov tempo u tom smislu priprema gledaoca za promene koje će nastati u karakteru naracije. Oni su tako|e i u uzročno-posledičnoj vezi sa gubitkom samokontrole koja se manifestuje u nizu retrospektivnih i oniričkih sekvenci - Hari Kol je, naime, još jedan od filmskih protagonista koji (kao u filmu Ubice Dona Zigela (1964.), Organizacija Džona Flina (1973.) ili kompletnom opusu Kventina Tarantina npr.) napušta naglašeni profesionalni kodeks usmeravajući akciju ka "unutra" raskrinkavajući poslodavca. Ova manifestacija, dramski obrt, doživljava još jednu promenu koja potpuno razara ličnost sa čvrstim sistemom vrednosti.