Intervju BELA TAR
| Svi dobro znamo šta je on tvrdio: Bog je mrtav, sve sada zavisi od ljudi i od IBERMENŠA, odnosno NADČOVEKA koji je viši i od Boga. Pošto je Bog mrtav, to je prilično lako... Ali...
Čovek koji je stvorio ideologiju po kojoj sva snaga leži u ljudskom biću, hodajući ulicom se sreo sa konjem koga zlostavljaju i čitava teorija je pala u vodu. I on je rekao, dobro, gotovo je sa tim i zaštitio konja svojim telom, bio je slomljen i narednih deset godina, do svoje smrti, nije progovorio ni reč... To je veoma poznata priča o Fridrihu Ničeu i razmimoilaženjima kada su u pitanju teorijska učenja i ideologije, ali... niko do sada nije postavio pitanje šta se dogodilo sa konjem. Upravo to je pitanje koje je pokrenulo mene i moje prijatelje i saradnike. Moglo bi se reći da je sam scenario napisan brzo, ali da je za to bilo potrebno dosta vremena. U stvari, nastajao je dugo... Osnovno pitanje: „Šta se dogodilo sa konjem? ", postavio je scenarista Laslo Krasnahorkaji pre... početkom osamdesetih godina, a ja sam od 1985. godine intenzivno razmišljao o tome. S vremena na vreme, između dva filma, mi smo razgovarali i to pitanje bi ponovo izlazilo na videlo. Kada smo prekinuli snimanje filma „Čovek iz Londona" (u to vreme sam bio u groznom raspoloženju), Laslo je došao i predložio da razmišljamo i razgovaramo o „ tom konju". Počeli smo da priču o tome šta bi se sa „tim konjem" moglo uraditi, prilično smo se sporečkali i on je, vrlo uznemirem prosto pobegao, da bi mi dva dana kasnije poslao tekst koji je bio predivan... i to je to. Odlučili smo da pokušamo da ga realizujemo. To je vrlo jednostavno pitanje, a takva su i pitanja kojima se inače bavite: ljubav, mržnja, tuga, siromaštvo... to su najsnažnije teme bilo kog filma na svetu, ali su to i najbitnije životne teme.... BT: Kada čitate Stari zavet i u njemu nalazite sve to. Zbog toga sam razmišljao da nam priče više nisu potrebne. One su već ispričane i napisane. Mi stalno iznova pričamo iste stare priče. Nema potrebe da izmišljamo nove. {niftybox background=#8FBC8F, width=360px}Ali ono što bismo mogli i što bi smo morali da pokažemo je način na koji mi pričamo te iste stare priče, da pokažemo način na koji mi ponavljamo te iste stare priče.Naravno, svi smo mi različiti, svako od nas ima svoj, drugačiji život i svako od nas ima svoju slobodu... meni je bilo važno ono što ljudi čine sada, u ovom trenutku... još uvek me to zanima, ali ja više ne snimam filmove...{/niftybox}
Da li je čitav koncept egzistencijalizma to da na kraju treba da se predamo svom okruženju? Da li je to poruka filma? BT: To je suviše sofisticirano pitanje, ali, ako se sećate, Milan Kundera je napisao roman „Nepodnošljiva lakoća postojanja". Mi smo samo želeli da vam pokažemo kako izgleda „težina postojanja". Znate, život svakoga dana postaje sve kraći i kraći, što je strašno.Ja, već ne znam koliko dugo, razmišljam o tome, ali i o načinu na koji bih mogao o tome da govorim; kako da objasnim sve što se dešava u vezi sa tom prokletom( jebenom, uptrbio je termin FUCKING) smrću, koja dolazi, koja je tu, pred nama... kako govoriti o tim stvarinma... Znate, neko je rekao da je ovo film koji govori o apokalipsi. Ne, jer je apokalipsa veliki i grandiozan događaj, koji izgleda kao televizijski šou. Ja sam samo želeo da pokažem kako život , iz dana u dan, postaje sve nemoćniji i nemoćniji dok jednom samo ne nestane. To je sve. Čitav objekat na kome je film sniman je izgrađen. Zbog čega? |
BT:Ovo je vrlo ozbiljno pitanje iako tako ne zvuči. Govorimo o veoma bitnoj stvari. Kada snimate film, morate da znate da je lokacija jedan od vaših „glavnih junaka" i da ona ima lice, baš kao što ga imaju i glumci, da lokacija ima dušu i da je veoma važna.
Zbog toga ja, kada tragam za lokacijama na kojima ću da snimam fim, to radim veoma pažljivo.
Tako isto tretiram i muziku. Ja uvek želim da znam pre snimanja kakva će biti muzika u filmu. Zbog toga što je ona jedan od mojih glavnih junaka. Zbog toga želim da znam kada će se čuti muzika, a kada ne, jer želim da znam šta ja čujem, a šta ćete vi čuti u tom trenutku. Zbog toga, kada snimate film, morate da vodite računa o svemu, to je veoma bitno. Naravno, ja moram da znam kako će film izgledati, od prvog do poslednjeg FREJMA. Radite sa istom ekipom godinama. Oni su kao jedna porodica, snimatelji zvuka, kamermani, scenarista.... BT: Radim i sa Agnes, montažerkom koja je i moja supruga već 27 godina... moju ekipu čine ljudi koji su moji prijatelji, jer ja mrzim da govorim i mrzim da objašnjavam bilo šta što se tiče snimanja. Volim da odem na set i da im kažem: „ U redu ovo je uvodna scena, onda idemo na sledeću poziciju... zatim dolazi to, to i to... hajde da pokušamo da to i uradimo." To je tako jednostavno. To je jedan od razloga. A drugi razlog je taj što su svi uglovi gledanja na stvari slični. I nema potrebe da razgovaramo o umetnosti. Mi razgovaramo o životu i onome što se oko naš dešava. Znate, tako je lepo razgovarti o tome kako su vam deca, kako je vaša ćerka ili bilo o čemu drugom... {niftybox background=#8FBC8F, width=360px}Ova situacija u kojoj smo se sada našli je veoma ozbiljna. Razgovarati o umetnosti je veoma opasno, nemojte to da radite ako snimate film. Samo slušajte žive ljude...{/niftybox}
Želeo bih da vam se zahvalim na pažnji i da vam izrazim veliku zahvalnost što ste došli da gledate sva ta SRANJA koja smo snimali 34 godine... A što se mene tiče, ja ću sada da se odmorim. Zašto? BT: To svi znaju. Stvarno, završio sam sa tim. Pretpostavljam da mislite da ste sve rekli... BT: Upravo tako, rekao sam sve. Bela Tar je, po priči svedoka, rekao da će se vratiti u salu da pozdravi kinooperatera, za koga je bio jedino siguran da je gledao film do kraja. I da mu se izvini što njegov poslednji film nije trajao kraće. Dočekala ga je puna sala u Areni Cinepleksu i publika prilično raspoložena za razgovor.
|
