Treba li čoveku kultura!? Neko će reći: naravno, kultura je poslednje i najviše sredstvo za krajnju svrhu čoveka, za potupunu saglasnost sa samim sobom (J. G. Fichte), a opet, bilo je onih koji su govorili: kad čujem reč kultura, ja odmah vadim pištolj (J. Goebbels)!?

Stare antičke civilizacije su često postizale izvanredne rezultate u praktičnim stvarima, ali su uglavnom bile duhovno jalove. Vekovima su milioni ljudi sticali životno iskustvo, ali je ono umiralo sa njima. Ispostavilo se da je ono što čuva, prečišćava i proširuje iskustvo jednog naroda upravo njegova kultura. Tek sa pojavom starih Grka, pojavila se primenjena kultura i Grke načinila drugačijim od varvara. Epska poezija, istorija i drama; filozofija od metafizike do ekonomije; matematika i mnoge od prirodnih nauka – sve to počinje sa Grcima.

Moderne države i moderne epohe imaju različite koncepte kulturne politike. Postoje države koje tradicionalno ohrabruju kulturno stvaralaštvo trošeći na njega basnoslovne sume novca. Postoje komunističe države u kojima kultura i kulturni stvaraoci predstavljaju produženu ruku revolucije, a postoje i male siromašne države, siromašnije duhom nego novcem kojima je bavljenje kulturom nužno zlo ili stvar ličnog prestiža oligarhije na vlasti.

Srbija je imala solidnu zaostavštinu socijalističkog koncepta kulturne politike u kojoj je sve bilo kontrolisano i korektno. Sve je funkcionisalo. Relativno nacionalno siromaštvo je pravedno raspodeljivano na sve društvene delatnosti. Raspadom socijalističke države nastali su u Srbiji problemi za sve, pa i za kulturu. Stari sistem se raspao a novog nije bilo. Što je takođe važno nije bilo ni terorije koja bi ukazivala kuda krenuti, kojim konceptom razvijati narasle kulturne potrebe građana Srbije.

Na sreću, pojavila se knjiga „Država i kultura – studuje kulturne politike", dr Vesne Đukić pisana sa namerom da proširi vidike u ovoj oblasti, prouči odnos države i politike prema kulturi tokom poslednje dve decenije i ponudi puteve kojima bi država i poslenici kulturi mogli da krenu.

U pet poglavlja na oko 450 strana autor upoređuje i analizira širok dijapazon pojmova. Neki od njih su poznati i već analizirani u drugim publikacijama, ali ima i novih pojmova stavljenih u aktuelni kontekst i objašnjenih u novoj interakciji koja je nastala u Srbiji posle devedesetih godina prošlog veka. To je jedna od značajnih vrednosti i koristi knjige.

Čekajući Evropu

Prvo poglavlje (Teorija kulturne politike) na uobičajeni način uvodi čitaoce u prihvaćene teorije i definicije kulturne politike, teoretičare i istraživačke centre iz ove naučne oblasti. U ovom poglavlju nalazimo i sistematizaciju tradicionalnih i savremenih modela i metoda kulturnih politika. Kao što je u naučnoj metodologiji uobičajeno autor uvodi čitaoca (koji nema naučno znanje) u značenje ključnih pojmova najšireg značaja za savremeno stvaralaštvo i kulturnu baštinu, ali i na komplementarne oblasti društvenog razvoja. I autor i recenzenti knjige preporučuju ovo poglavlje kao teorijski okvir za studente osnovnih, master i doktorskih studija kulturne politike, ali bi mogli da ga pročitaju i svi koji u organima vlasti odlučuju o kulturi.

I naredno poglavlje (Istorijske faze i efekti kulturnog razvoja) analizira opšta mesta ali za nekoliko koraka približava čitaoca suštini knjige. Davši analizu progresa kulturnih stremljenja u Srbiji, Evropi i svetu, autor čini logičnim i naziv knjge (Država i kultura) jer se u nastavku razmatranja problema, do kraja knjige, uglavnom problemsko područje ograničava na interakciju izvršne vlasti i kulturnih delatnosti društva, odnosno na ulogu države u oblasti kulture.

Na veoma interseantan način daje se pregled modela kulturne politike Srbije, u, rekao bih, četiri karakteristične celine. Hronološki, prvi koncept je razvila Kraljevina Srbija i sve druge monarhije do drugog svetskog rata. Period socijalističke Jugoslavije mora da se podeli na državno kontrolisani period do Desetog kongresa Komunističke parije Jugoslavije (27-30. мај 1974) i period „Samoupravnog interesnog organizovanja" kao metoda servisiranja ali i kontrolisanja zajedničke potrošnje i javnih finansija. Na kraju ostaje aktuelan (blokiran) period tranzicije koji se završava krajem milenijuma.

Ovo poglavlje nije puko nabrajanje modela, instrumenata i strategija kulturne politike već nastojanje da se u efektima tih različitih modela koji su funkcionisali u prošlosti potraže embrioni aktuelnih ali i nekih budućih modela kulturnih politika.

Put kojim treba krenuti

Uz jednu kratku digresiju čiji su predmet internacionalizacija, međunarodne organizacije, i evropska kulturna saradnja i evropski fondovi i programi, treće poglavlje se nastavlja uslovima koje, po mišljenju autorke treba ispuniti da bi se postigla održivost savremenih kulturnih politika. Iako privatizacija zasnovana na konceptu privrede kao partnera javnog sektora predstavlja jedan od osnova održivosti, to u praksi zna da izgde sasvim drugačije. Analiza se zato nastavlja objašnjavanjem potrebe deetatizacije, pa zatim diverzifikacijom programa, globalizaciojom i multikuluralnošću. Finanfije i ljudski resursi uz dihotomiju i neke globalne dileme čine finalna razmatranja ovog poglavlja.

Klinička slika data u trećem poglavlju predstavlja šlagvort za ono što možda predstavlja najveću vrednost knjige a to je četvrto poglavlje (Razvojne mogućnosti savremene kulturne politike u Srbiji). Ovaj deo knjige po rečima same autorke (http://www.drzavaikultura.rs/oknjizi.htm) „predstavlja uporednu analizu situacije u Srbiji u dve vremenske tačke preseka (2003, 2009) i nastavak policy analize sa praktičnim preporukama koji je autorka ove knjige sprovela 2002/03godine u okviru međunarodne stipendije Evropskog univerziteta u Budimpešti, a koja je objavljena u knizi „Tranzicione kulturne politike, konfuzije i dileme"

Vrednost i korisnost ovog dela knjige je upravo u pokazivanju puta kojim je potrebno i moguće krenuti, a na kome kulturu i kulturne poslenike čekaju daleko bolje mogužnosti i relultati.

Poslednje poglavlje učvršćuje naučnu vrednost knjige dr Vesne Đukić.Taj deo preporučuje metodologiju istraživanja javne praktične politike i u okviru nje, istraživanja kulturne politike. Autorka je za tu preporuku veoma kompetentna. Njeno teorijsko znanje i praktično iskustvo predavača na uglednim međunarodnim multidisciplinarnim studijama Menadžmenta u kulturi i kulturne politike Univerziteta umetnosti pod pokroviteljstvom UNESKO i Ministarstva inostranih poslova Francuske čini njen poduhvat ostvaren u knjizi „Država i kultura – studije kulturne politike" kompletnim naučnim delom, ali i veoma korisnim poučnikom za one koji nemaju naučne niti akademske aspiracije, ali im je potrebno delo koje nsporno i kompetentno ukazuje šta ko treba da uradi u oblasti kulture da bi ona bilo ono sa početka ovog prikaza – „poslednje i najviše sredstvo za krajnju svrhu čoveka, za potupunu saglasnost sa samim sobom".

Ovim se, zbog ograničenog prostora završava prikaz sadržaja knjige, ali treba naglasiti još nekoliko bitnih stvari. Knjiga je zasigurno veliki doprinos razumevanju odnosa države i kulture koji proizilazi iz jednostavne egzistencije i kohabitacije jedne i druge i potrebe da se jedna tako važna i fina duhovna oblast kao što je kultura uredi „na polzu svih". Naravno, u najboljem akademskom maniru, knjiga ne daje konačne istine. Ona nije ni ideološka a još manje zavodeća pa je radikalno otvorena za svaku vrstu polemike. Ona se ne zasniva na nekom subjektivnom interesu, nego upravo pokazuje svakome čoveku put do zadnjeg smisla njegove konačne egzistencije.

Aleksandar Filipović

Izdavač:
Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, jun 2009).

Recenzenti:
dr Milena Dragićević Šešić, profesor, Fakultet dramskih umetnosti, Univerzitet umetnosti, u Beogradu
dr Branimir Stojković, profesor, Fakultet političkih nauka, Beogradski univerzitet
dr Sanjin Dragojević, profesor Fakulteta političkih nauka, Sveučilište u Zagrebu

Dr Vesna Đukić: biografija
Predaje na redovnim, master, magistarskim i doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu – katedra za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi, Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu - odeljenje za turizam i hotelijerstvo u Vrnjačkoj Banji, Filolškog fakulteta u Beogradu – grupa za bibliotekarstvo, arhivistiku i muzeologiju, kao i na međunarodnim multidisciplinarnim MA studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu pod pokroviteljstvom UNESKO. Objavila je četiri knjige: Seoski turizam u Srbiji, Pravo na razlike selo-grad, Tranzicione kulturne politike – konfuzije i dileme, Kulturni turizam – menadžment i razvojne strategije, kao i oko 50 stručnih i naučnih radova u domaćim i inostranim štampanim i elektronskim časopisima i publikacijama.