ES: Mislim, nema sumnje. Ja čak mogu da vam kažem da je bilo momenata kada sam to u dubini duše osećao, dok sam pisao scenario. Ne na konkretni sloganski način. Reći ću da sam se barem nadao da, ako ja toliko uživam u tome dok to pišem, da u njemu postoji nešto što će komunicirati sa nekim ko će osetiti sličnu dozu zadovoljstva. Ta slična doza zadovoljstva mi uzvraća dozu zadovoljstva koje je izazvano razmišljanjem o tome da će neko u tome što pišem uživati, da će se neko tome smejati.

Onda, po pravilu, kada imate osećaj da radite nešto dobro i kada radite nešto da biste izazvali zadovoljstvo, vi ste bitno udaljeni o nasilja koje vlada svetom, svesni da će i oni koji će to konzumirati biti u istoj situaciji. Uvek se obradujem kada neko ogladni dok gleda moj film. Svaka vrsta senzacije je za mene bitna. Ako neko izađe iz bioskopa i ode na japansku hranu, ili ode da vodi ljubav... Za mene je to veliki uspeh.

Ja ne baratam nekim velikim uspesima, ne nadam se da će moji fimovi izazvati "opšti mir u svetu". To bi, mislim, bilo i naivno očekivati. Možda bi zbir svih umetnosti tokom svih vekova imao male šanse da to učini.

Da kažem to na drugi način; možda se ja nadam da bi "gomilanje" kulture moglo da učini tako nešto. Istina je da to o čemu govorim nije vidljivo. Možda je sasvim suprotno, svet je u regresiji, ima sve više nasilja, nasilje je sve izopačenije i ima ga svuda, pre svega na Internetu. Sve je to posledica globalizacije.

Ipak, mislim da kada se to događa, ja još više insistiram na tome da pravim filmove. Da nije tako morao bih da vam kažem da se ne nadam. A kada se ne bih nadao ne bih ni snimao fimove.

CL: Kada govorite o tome da sa nekim delite nešto, šta mislite o Kustendorfu? Ovo je mesto gde se razmenjuje pozitivna energija, Vi, iskusni reditelji delite svoja iskustva sa mladim rediteljima, šta mislite o tom konceptu?

ES: Malopre sam o tome sa nekim pričao. Festival je uspešan tek onda kada stekne izvestan identitet koji ga konstantno vodi ka progresu. Konkretno u ovom slučaju, ovo je festival za studente , za mladu generaciju koja će sutra snimati filmove. Kao što vidite, to funkcioniše, privlači ljude, tu su na nekoliko metara od nas, ja sam tu, preko puta vas. To odlično funkcioniše kada je reč o ljudima poput mene, zbog toga što sam ja u godinama u kojima se raznežim pri samoj pomisli da bi iz nekog mog iskustva neko mogao nešto da nauči. To tako ne bi bilo pre dvadeset godina dok sam i sam bio u oblacima. Sada sam, možda, akumulirao dovoljno iskustva pa mogu da im kažem da teba da uče ne samo iz filmova već i iz " japanskog načina kuvanja", odnosno da sva ta iskustva upiju i demistifikuju na način koji će im omogućiti da ZAISTA saznaju šta znači snimati filmove. Ja sam imamo mentora koji se zove Džon Berger. On je neverovatno poznat engleski pisac. Upoznao sam ga u godinama kada nisam bio pročitao ni jednu knjigu. Tek sam bio završio školu, slučajno sam ga upoznao i on je nekako postao moj vođa. Nije uvek bio prisutan, nekada sam čitao njegove knjige, nekada smo se i viđali, da bih osetio inspiraciju. Rekao sam mu, video sam ga nekoliko dana pre nego što sam došao ovamo, da sam u istoj poziciji u kojoj je on bio.

Nisam toliko veliki koliko je on, ali sam u istoj poziciji, u istim godinama u kojima je on bio kada sam ga upoznao. Vidim ponekad nesigurnost koju ljudi imaju misleći da sam ja neko nedodirljiv. Želim da uklonim tu barijeru, jer ja naravno nisam zvezda i odbijam da o sebi tako mislim, ali želim da istaknem to iskustvo koje je na neki način magično. Želim da osete zadovoljstvo koje se može osetiti tokom nekih trenutaka koje ja u životu osećam dok stvaram filmske slike.

Znate, kada počnete da umnožavate tu zajednicu koja može da oseti tu vrstu zadovoljstva, to je pre svega utešno. Osećate se i manje usamljeno. Danas, kada vidim dobar film koji je snimio mlad čovek, ja sam zapanjen. Odlazim i telefoniram u njihovo ime, pomažem im kad god mogu da pronađu novac, borim se za njih s' vremena na vreme, kažem im da slobodno pomenu i mene prilikom apliciranja, to me čini zadovoljnim. Zaista zadovoljnim. Siguram sam da nije svaki filmadžija takav, kakav sam ja i kakav je Emir, možda drugi to rade drugačije, ali mislim i da je to faza kroz koju sada prolazim. Ne mogu da vam kažem da sam bio ovakav pre deset godina. Bio sam samozagledan u sebe i svoje filmove, ali sada, što je još interesantnije, taj izazov pred kojim je onaj koji stvara slike je postao teži. Pre svega zbog toga što su moji zahtevi prema toj slici postali još viši. Mislim da možda sada shvatam izvestan odnos koji imam sa samim sobom u smislu da bih mogao da budem još bolji u odnosu na sliku koju stvaram. Taj odnos vidim. Što sam svesniji sveta oko sebe, te slike će biti bolje. To zahteva da imate kontakt sa nečim što se nalazi duboko u vama, a ne da budete manipulativni i da obmanjujete. Treba da budete svoji, ozbiljno svoji i da naporno radite na tome.

Nevena Matović