Rediteljka i scenaristkinja Mina Đukić je rođena u Somboru, živela u Kuli i završila režiju na Fakultetu Dramskih umetnosti u Beogradu. Nagrađivana je za svoje kratke filmove, režirala nekoliko reklama za razne klijente i agencije. Kaže da voli da eksperimetiše stilovima i žanrovima, graničnim situacijama podvučenim apsurdnim i blago uznemirujućim humorom. Jedini balans pronalazi kad hoda po ivici. Najavljujući domaću premijeru svog filma, Mina Đukić je govorila o nostalgiji, slobodi i svojim junacima, Lani i Lazaru, koji su morali da postanu filmski junaci jer im je u stvarnosti bilo previše tesno. Ispostavilo se da je bila u pravu, jer uspela je na platno da prenese ono što je zamislila i o čemu je govorila.

CL: Slušam Vas kako danima govorite o nostalgiji i sve vreme razmišljam kako li ste to sproveli u delo. Čestitam Vam jer ste u tome uspeli, ali Vas pitam, kako? Kako se to radi, kako se to postiže, na koji se način na platno transponuje osećanje tako da upravo izazove ono što se želi?
MDj: Mogu da probam da rezimiram. Nije to bila neka svesna formula po kojoj sam radila. Ja sam samo u jednom trenutku pomislila da su uspomene nešto što nije teret koji vučeš za sobom i ne znaš šta da radiš sa tim, nego da je to nešto što je transformativno i nešto što možeš ponovo da izmisliš. Meni je život i detinjstvo i ta rana adolescencija u Vojvodini donela puno lepih, ali i puno traumatičnih stvari sa kojima sam, onda otišla u Beograd. Naravno, prvi film je morao da bude obračun sa svim tim. Pomislila sam: „ Hajde da mi negativne uspomene više ne budu nešto što me maltretira i što čini da ne mogu tamo da se vratim sa nekom zdravom energijom. hajde da ja to sada, kroz film, probam ponovo da izmislim." To je, doslovno, bila takva vrsta putovanja. Prostori iz filma, enterijeri, su prostori koji su meni u detinjstvu nešto značili. Ja sam povukla ekipu, odvela ih u te toponime detinjstva i rekla : "Hadje sada od ovoga da napravimo nešto što će me više vezivati za film, a manje za tu uspomenu Ili tu uspomenu nadograditi." To je bio put kroz falsifikate sećanja, pošto su sećanja falsifikati; ti se svaki put sećaš poslednjeg sećanja na to sećanje, a ne stvarnog događaja. U tom smislu je to bilo vrlo katarzično i mislim da je to ono što isijava iz filma i ono što tu nostalgiju ne čini nekim bljutavim i patetičnim resentimanom , već stvarno putovanjem u nešto što ne znamo tačno šta će biti, ali sa iskrenom emocijom i željom da se stvori neki međuprostor između filma i stvarnosti u kome to sada postoji i dalje.

{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} Beskrajno sam im zahvalna na hrabrosti, jer je to jako riskantno. Oni mogu da žele, ali sa posledicama ne znaju kako će se nositi. Tako da smo svi skočili u prazan bazen, pa nema veze koliko nas to ošteti. Mislim da se to oseti u filmu i da je to vrednost filma. Njihov odnos i njihova hrabrost i volja da rovare po sebi do kraja i da pokažu ranjivu stranu izvan odbrambenih mehanizama i možda nekih privida koje smo svi imali sami o sebi {/niftybox}

CL: Vrlo ste kritički raspoloženi prema toj sredini u kojoj ste odrasli. Ta atmosfera da je u jednom životnom trenutku Vaša junakinja dovedena u situaciju da mora da vidi šta će sa sobom; od nje se do kraja života očekuje da otključava i zaključava apoteku, a ne da bude slobodna. To je Vaša kritika tog bačkog, ili vojvođanskog licemerja i očekivanja kada je u pitanju mladi čovek...
MDj: Ja se sećam u ranom detinstvu, imala sam pet godina, da sam buntovno odlučila da ne želim da budem devojčica koja nosi haljine i ponaša se tako kako od nje traže, nego ću ja da budem jedno godinu dana dečak i da se tako oblačim, što je mislim, rani oblik bunta prema nametanju. Ja sam mislila da su dečaci slobodni jer se valjaju po blatu, a mi devojčice u haljinicama smo zarobljene. To je pritisak sredine koja od tebe od starta nešto očekuje, već počinje da te pakuje dok ti još nisi ni upoznao život. Ja sam želela da ga upoznajem i da me on definiše i formira. Realno, Vojvodina je jedna izrazito malograđanska sredina koja te nekako tera da emocije potiskuješ, da svoje strasti uspavljuješ i da se ponašaš po nekim konvencijama, koliko se god to protivilo tvojoj prirodi. Jeste kritika društva koje, mislim, da ne dopušta da ti se ličnost zdravo i pravilno razvije, bez packi, krivice, osude, nekog prezira. Mislim da su sve te stvari kojima sam ja težila, u stvari, jako normalne, ali je sredina stvarala kontekst u kome su to bile neki zabranjeni tabui u kojima se protivim ustrojstvima škole, društva... A pri svemu tome sam imala povišenu empatiju za ljude i odnose i nikada nisam taj bunt pustila da bude posledica samo moje želje, nego sam vodila računa da ipak ne pate oni oko mene i da ih razumem i u njihovim slabostima. I onda, film! Idealan meni da sve to oslobodim, ali ne sa nekom gorčinom i prezirom, već sa vrlo objektivnim tumačenjem stvari. I sada me to mnogo manje boli. Jer, mene je ta malograđanština ubijala. Ja nisam mogla više da se vratim nikada nazad jer me je gušila pomisao na nešto novo što se očekuje od mene, neku novu formu koju moram da zadovoljim. Kao neki beskrajni maraton u površnom.

CL: Ono što je takođe teško, što je vidljivo u Vašem filmu Neposlušni je i to da je potraga za samim sobom i putovanje na kome se tražimo najteže i možda i najbolnije putovanje, ali je definitivno katarzično...

Sada, nekako, prvi put osećam rasterećenje. Ne da sam ja nešto saznala o životu i da sam sazrela ili tako nešto... Samo znam da je taj put dobio svoje zaokruženje i da sada mogu da se otisnem u nešto novo. Neko novo lutanje koje neće biti sigurno manje odvažno i riskantno, ali sa nekih drugih osnova.

{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} Ja se sećam u ranom detinstvu, imala sam pet godina, da sam buntovno odlučila da ne želim da budem devojčica koja nosi haljine i ponaša se tako kako od nje traže, nego ću ja da budem jedno godinu dana dečak i da se tako oblačim, što je mislim, rani oblik bunta prema nametanju. Ja sam mislila da su dečaci slobodni jer se valjaju po blatu, a mi devojčice u haljinicama smo zarobljene. To je pritisak sredine koja od tebe od starta nešto očekuje, već počinje da te pakuje dok ti još nisi ni upoznao život. Ja sam želela da ga upoznajem i da me on definiše i formira{/niftybox}

CL: Glumačka podela je fantastična. Hana Selimović je, definitivno, Vaš alter ego... Ta podela govori o tome da ste mnogo razmišljali o tome kako će Vaši junaci biti vođeni. Govorim i o Sovilju, ali i o Mini Suboti , kome bih volela da posvetimo celo jedno pitanje....
MDj: Ja sam želela da život koji mi se dešavao oko filma, tokom rada na scenariju i tokom priprema, obgrlim i ubacim u deo kreativnog procesa. Da ne donosim neke osude i presude u napred, već da vidim šta će život da donese. U tom smislu, ja sam odlučila da će Hana i Mladen igrati u mom filmu, devet meseci pre početka snimanja filma. Jedan od osnovnih rediteljskih mehanizama je bio da oni znaju devet meseci da će oni biti ti likovi i da žive u svetu tog lika toliko dugo da to počinje da ih boli, tiče ih se i pri tom koincidira sa njihovim životnim dilemama i trenutkom u smislu godina. Iako su Hana i Mladen u tom trenutku bili bliski prijatelji, a upoznali smo se samo godinu dana pre toga, to nije bila linija manjeg otpora jer mi je bilo lakše da radim sa prijateljima. Naprotiv, to je bilo jedno izvrtanje utrobe naopako da bi se ljudi povezali sa nečim u sebi što ih određuje, a sa čim možda nisu u kontaktu. To je bilo i za mene takvo putovanje, i za njih. Beskrajno sam im zahvalna na hrabrosti, jer je to jako riskantno. Oni mogu da žele, ali sa posledicama ne znaju kako će se nositi. Tako da smo svi skočili u prazan bazen, pa nema veze koliko nas to ošteti. Mislim da se to oseti u filmu i da je to vrednost filma. Njihov odnos i njihova hrabrost i volja da rovare po sebi do kraja i da pokažu ranjivu stranu izvan odbrambenih mehanizama i možda nekih privida koje smo svi imali sami o sebi.

CL: Vrlo mi je zanimljiv odnos Vaše generacije prema likovima iz Vašeg detinjstva. To je neka vrsta strahopoštovanja. Oni su takođe i likovi koji su te ljude, u nekim mladim godinama odrastanja, mogli da odvedu i na krivi put. Minja Subota se u Vašem filmu pojavljuje kao što bi se narator pojavio npr. kod Brehta. Zbog čega ste se na to odlučili, jer, mogao je Minja Subota da ima i drugačiju ulogu?
MDj: Evo, sada ću vam iskreno reći kakav je to proces bio. Kada pišem scenario, postoji taj trenutak kada osetim užitak kreativnog procesa i onda se odmah aktivira neki unutrašnji cenzor koji počne to da preispitiuje do te mere da mi ubije želju. Onda sam shvatila, hajde da ja tom cenzoru dam neki posao. Da on meni to radio doslovno u priči. Da maltretira moje likove onda kada im je najlepše. Onda sam počela da razmišljam kako izgleda taj moj unutrašnji cenzor, šta je on, sa kim on komunicira... To je unutrašnji cenzor velikih očekivanja, a ta očekivanja je nama neko pružio u detinjstvu. Neku viziju života koju ti ne možeš da ostvariš, a koju od sebe očekuješ, ta užasna strogost koju imaš sam prema sebi, koja ti onemugućava da dišeš, da živiš... Onda sam ja od tog nekog, strašnog cenzora pitomu i duhovitu viziju nekog uzora, neke slike o životu koju ti neko napravi u detinjstvu, rešila da upoznam. I upoznala sam Minju Subotu, suočila ga sa tim da sam ja napisala scenario u kome on igra jednu od glavnih uloga, ne znajući da li to on uopšte hoće. Taj film ne bi bio isti bez njega, uopšte. Niti bi to mogao da igra neko drugi. Činjenica da je upoznavanje sa nekim ko je simbol tog tvog unitrašnjeg previranja bila tako katarzična, da je on bio potpuno otvoren, da se isto vrlo riskantno upustio u proces koji je za njega nov, jer nije igrao na filmu, niti je na taj način bio kontekstualizovan. Potpuno bezbpoštedno je ušao u taj proces i igrao se sam sa sobom. Ja volim ljude koji su voljni da se igraju sa slikom sebe, sa svojim karakterom, sa onim što znače... U tom smislu mislim da mi je to bio super obračun sa unutrašnjim cenzorom. Sada sam ja prijatelj sa njim i on nije neka mračna, strašna sila koja se pojavi i inhibira me. Sada možemo da pričamo, da se dogovaramo, kada on ide na letovanje, kada spava, kad ja radim... I tako.

CL: Koliko je on u stvari prisutan? Koliko ste ga stavili u drugi plan? Koliko je dozvolio da bude stavljen u drugi plan?
MDj: Jao, mislila sam... Mislim da se sada prerušio u nešto drugo, ko zna kako će me dočekati. Ali, u svakom slučaju postoji ideja da je to, ne neka mračna sila, nego živ čovek koji ima svoje slabosti, želje potrebe i sa kojim može da se komunicira. Ali, menjam se ja, ne olakšavam baš sebi život, uvek zadajem neke nove izazove koji me približavaju nemiru koji je, valjda, neophodan da bi kreativno morao da imaš potrebu da se izraziš. Ti viškovi život čine nemogućim, ali umetnost čine mogućom.