Articles

     Festivals        STEFAN IVANČIĆ

Camera Lucida: Kako si zadobio njihovo povjerenje, dozvolu za snimanje pa i njihovog intimnog dijela života?
S. Ivančić: Veoma jednostavno – izašao sam na ulicu, zapazio Žareta, prišao mu i upoznao se. Kao da smo zaboravili kako je život izgledao pre mobilnih telefona i Interneta! Nisam imao puno vremena jer je u pitanju bila ispitna vežba za Fakultet koju sam morao da snimim u veoma kratkom vremenskom roku (mislim na „Sekundarnu sirovinu“, koja je prvi film koji sam radio sa Žaretom). Bio sam potpuno iskren, popričali smo malo, i dogovorili smo se. Sutradan sam došao sa kamerom. Sledeći film, „1973.“, snimljen je godinu dana kasnije, i do tada sam već proveo određeno vreme sa Žaretom pa smo se bolje poznavali.

Camera Lucida: Soles de primavera (Prolećna sunca) i Kamen u ruci se fokusiraju, na topao, delikatan i dirljiv način, na odrastanje i sve dileme, auto-preispitivanja, zbunjenosti pa i konflikte sa odraslima, koje taj prelaz, životno raskršće, nosi...
S. Ivančić: U jednom trenutku svog sazrevanja shvatio sam da treba da radim filmove o stvarima koje dobro poznajem, jer samo emocije koje poznajemo i osećamo možemo da prenesemo i drugima. I gledalačko iskustvo je zapravo slično – kada gledamo film, mi crpimo doživljaje iz sopstvenog iskustva. Zbog toga sam pravio te filmove o odrastanju, jer je to životni period kroz koji sam prošao i koji dobro poznajem.

Camera Lucida: Česti motivi tvojih dokumentarnih, ali i igranih, filmova, su opustošeni pejzaži (koji pojačavaju osjećaj melanholije i usamljenosti) i voz koji bučno i brzo tutnja... ali bez dolaska na krajnju „destinaciju“... kao da akcentuje odlazak, ali ne dolazak?
S. Ivančić: To je večito pitanje vremena, na koje se svode naši životi i naše postojanje – pa i film kao umetnost. Kada mislim o filmu, ja često krećem od tako nekih slika, od prostora, od osećanja, od određene atmosfere… svaka čast celoj toj priči da je kinematografija dramska umetnost, i da se treba baviti likovima, odnosima i svim tim stvarima. Naravno da treba ponekad (ili pomalo) i toga, ali kada se sve svodi na to, onda nam ne treba film. Možemo da uzmemo da pročitamo neku knjigu, čak i dobar scenario, ili da odemo u pozorište, i da uštedimo više stotina hiljada ili miliona evra koliko košta da se snimi jedan film. Moramo da se bavimo i tom audio-vizuelnom komponentom, slikama, zvucima – formom.

Camera Lucida I muzika djeluje kao jedan od protagonista filmova, naglašavajući često i dimenziju Jugo-nostalgije, ako se to tako može nazvati: Zdravko Čolić, Kemal Monteno, Josipa Lisac („Jedna mladost“)... Bio si dijete za vrijeme postojanja Jugoslavije. Čega se ’sjećaš’, šta si ’odnio’ iz tog perioda, šta ti nedostaje?
S. Ivančić: Rođen sam u Jugoslaviji i smatram sebe Jugoslovenom. Ideje na kojim je sagrađena Jugoslavija su mi bliske. Ne bih rekao da se radi o nostalgiji, jer nostalgija nosi sa sobom određenu žal i pomirenje da toga više nema i neće ga ni biti. Na neki način uopšte debatovanje o Jugoslaviji bio bi jedan reakcionaran čin. Ona postoji u nama i treba je oživeti.

Camera Lucida: S druge strane, Sekundarna sirovina se završava pjesmom „Domino dancing“ Petshop boys-a, u totalnoj disonanci sa vizuelnim narativom. Zašto?
S. Ivančić: Ta scena u kojoj ide pesma sa radija desila se sama od sebe u toku snimanja. Naravno, odluka u montaži da ona zatvori film je moja. Imao sam i drugu opciju koja je bila u potpuno suprotnom ključu – ne sećam se tačno koja je pesma bila u pitanju, ali atmosfera koja je odisala iz scene je bila mnogo pesimističnija. Ta varijanta je mogla da bude isto toliko efektivna za kraj filma (možda čak i više), ali osećao sam da bih na neki način izdao Žareta da sam tako završio – jer je on, iako melanholičan, suštinski optimističan čovek.

Camera Lucida: Prolećna sunca je tvoj direktno najličniji film (pojavljuju se ili se čuju članovi tvoje familije). Koliko ti znači taj film?
S. Ivančić: Meni lično je to najvažniji film koji sam do sada napravio. On je nastao iz želje da provedem neko vreme sa svojom braćom i stvorimo nešto zajedno.

Camera Lucida: Kako je bilo raditi sa mlađim bratom u Prolećnim suncima i sa djecom u drugim filmovima?
S. Ivančić: Veoma prijatno i jednostavno – postoji ta urbana legenda da je teško raditi sa decom, sa kojom se naravno ne slažem. Mnogo je teže raditi sa glumcima, na primer. Profesor Goran Marković nam je govorio da je kasting 80% rada sa glumcima, i to je tačno. Najvažnije stvari koje treba da naučite o pravljenju filmova su zapravo sva ta veoma očigledna opšta mesta.

Camera Lucida: Da li i tvoji drugi filmovi (sa temom odrastanja, životnih raskršća, odlaska u inostranstvo, povratka u domovinu itd.) sadrže izraženi auto-biografski element? Koliko odražavaju tvoje tadašnje životne dileme?
S. Ivančić: Rođen sam u Beogradu, u SRFJ. Živeo sam od svoje šeste do dvadeset i četvrte godine u Barseloni, u Španiji. Nakon toga sam se vratio u Beograd, u Srbiju. Odrastao sam u nekoj drugoj zemlji u kojoj nisam rođen, pa sam se u jednom trenutku vratio u grad u kom sam rođen, ali to više nije bila ista država. Tako da da, potraga za identitetom i jedno konstantno kretanje veoma je prisutno u mojim radovima.

Camera Lucida: Jedini tvoj film i meni najbliskiji (ne samo zbog ženskih likova, već i zbog rada kamere), gdje se pojavljuju ženski likovi koji zapravo postaju protagonisti, je film Leto bez meseca. Zašto baš ovaj naslov?
S. Ivančić: Iskreno, ne sećam se više tačno kako smo došli do tog naslova, ali sećam se da je on nastao tokom procesa montaže kao i naslovi svih mojih filmova, osim „Kamena u ruci“. Rekao bih da sam do njega došao zajedno sa montažerkom Jelenom Maksimović. A postoji naravno i ta veza između „Leta bez meseca“ i „Prolećnih sunca“, devojaka i momaka. Mogao bih da pišem o raznim značenjima koji oni nose za mene, ali bih radije ostavio stvar na tome da postoji određena poetičnost koju mislim da ljudi osećaju u tim naslovima.

Camera Lucida: Ovaj film sa ženskim likovima (i bez mjeseca) je i tvoj najpoetičniji i zbog snažne emocionalne sugestivnosti vizuelnog narativa. Posljednji kadar Isidorinih suza u tami je briljantan, moćan... a bijeg postaje nemoguć?
S. Ivančić: Kao što sam pomenuo malopre, za mene su „Prolećna sunca“ film o dečacima, a „Leto bez meseca“ film o devojkama, i oba filma su na neki način slični – ali i potpuno drugačiji. Sugestivnost, poetičnost, tišina i nežnost koje postoje u „Letu bez meseca“ proizilaze iz mog posmatranja tih ženskih likova.
Što se tiče bega, on je uvek moguć, ali beg je obično šprint u nepoznatom pravcu koji nas na kraju vraća na početnu tačku. „Leto bez meseca“ je po meni više film o suočavanju. Suočavanju sa prolaznošću vremena, suočavanju sa činjenicom da neće uvek stvari biti onakve kakve bismo želeli, ili kako ih očekujemo. Ali to je sasvim u redu.

Camera Lucida: U ovoj atmosferičnosti, film me podsjeća na Virgin Suicides Sofie Coppole. Ko su tvoji filmski i drugi umjetnički uticaji?
S. Ivančić: Mogu da pričam o autorima koje volim, ali koliko su njihovi filmovi imali direktan uticaj ne znam ni sam tačno. Što se tiče Sofije Kopole, volim njen prvi, drugi i četvrti film. Mislim da su Kiarostami i Hou Hsiao-hsien najznačajniji filmski autori kraja XX veka. Naravno, Bresson. Bliske su mi ideje na kojima je nastao „moderni“ film, odnosno svi „novi talasi“ koji su se pojavili circa šezdesetih godina širom sveta. Krajem devedesetih i početkom osamdesetih to nasleđe su preuzeli određeni autori iz Azijskih zemalja. „The Brown Bunny“ je jedan od najvažnijih filmova snimljenih u poslednjih 20 godina.

Camera Lucida: Potpisuješ kompletno autorstvo u kratkim filmovima, a u sada vrlo uspješnom, filmu Teret, radio si kao producent sa Ognjenom Glavonićem. Kakvo je bilo to iskustvo?
S. Ivančić: Producirati „Teret“ jedno je od najvećih profesionalnih iskustava u mom životu. Svakako moj najveći dosadašnji uspeh. Zbog društva i vremena u kome živimo, napraviti taj film bio je jedan veoma kompleksan proces koji je trajao sedam godina, ali svašta smo za to vreme naučili. Nadam se da je to samo početak, ne samo Ognjenov (doduše on već ima tri dugometražna filma iza sebe), već i cele te mlade generacije novih autora sa ovih prostora koju pominjemo.

Camera Lucida: Sarađivao si i sa Dušanom Kasalicom, Ivanom Salatićem, Jelenom Maksimović, Markom Grbom… Čini se da mlade generacije blisko i često sarađuju: da li to bila neminovost upućenosti jednih na druge ili rezultat regionalnih ko-produkcijskih projekata?
S. Ivančić: Ponosan sam na sve ljude sa kojima sam sarađivao. Na prvom mestu radi se o prijateljstvu. Na drugom, o nekoj estetskoj bliskosti – volimo slične filmove i delimo slične ideje o tome šta je i šta treba da bude film. Na kraju, i jeste jedna vrsta neminovnosti, gde je nekoliko nas koji smo reditelji uskočilo da se bavi i producentskim poslom, jer kod nas u tom trenutku nije bilo mnogo mladih producenata koji su hteli da zajedno sa nama grade nešto od nule.

Camera Lucida: Osim filma Prolećna sunca, veliki uspjeh je doživio i film Leto bez meseca, u Kanu. Koliko je selekcija u Kanu bitna za mladog umjetnika?
S. Ivančić: Važna je za samopouzdanje. Važna je i zbog svih tih prijatelja/kolega koji su mi pomogli da napravimo taj film zajedno, jer je to neko zajedničko priznanje, da to što smo radili nije uzalud i podstrek za dalji rad. Nakon selekcije u Kanu, konkurisao sam za sredstva za kratki film kod Filmskog centra Srbije i nisam prošao.
Voleo bih da se ovo čita kao jedno upozorenje na to koliko se malo poverenja ima u mlade ljude na ovim prostorima. Mi želimo da stvaramo sada, kada najviše imamo da damo, a ne kada budemo imali po 60+ godina. Neka tada rade neki novi, mladi ljudi koji će doneti neku novu energiju.

Camera Lucida: Ko je danas publika malih art filmova?
S. Ivančić: Publika je ista kao što je uvek i bila, samo što je danas ona neobaveštena. Ljudi ne znaju da neki filmovi uopšte postoje. Na primer, za film „Teret“ većina mladih, obrazovanih ljudi iz Beograda nije ni čulo. Baš smo producentkinja Dragana Jovović i ja pričali o tome i malo se raspitivali izvan filmskih krugova. To je žalosno, jer verujem da interesovanje publike postoji, samo što je protok i izbor informacija danas takav da su upućeni samo oni koji zaista prate. O većini distributera i prikazivača, koje najviše zanima koliko će kokica da prodaju, da ne pričam.

Camera Lucida: Sa kim bi volio da radiš, a još uvijek nisi?
S. Ivančić: Sa Ivanom Markovićem.

Maja Bogojević