16-17

I. Marinović: Moja logika je da ih tretiram kao odrasle i kao jednako ozbiljne i dorasle zadatku kao i bilo kog drugog glumca. Jednom rječju - sa poštovanjem. A talenat Filipa Klicova, koji je na svom prvom snimajućem danu snimao scenu sa velikanima poput Seke Sablić i Nikole Ristanovskog, može samo da se poštuje.

CL: Koliko je humor bitan u lokalnom kontekstu?

I. Marinović: Mislim da bez humora ne bi bilo istinitosti. Ali bitno je da ne bude sam sebi svrha, već da proizilazi iz likova i iz situacija. Nikome u toj priči, sama priča ne smije biti smiješna. Ne smiju glumci da igraju komediju. Ona se ne igra, već se postiže drugim sredstvima.

CL: Meni se čini da, u odabiru tema i komičnom tonu (ali ne i u estetskom prosedeu), postoji eho Živka Nikolića. Da li ti je ovaj veliki autor bio jedna od inspiracija?

I.Marinović: Neminovno je da svako ko se bavi crnogorskim zavičajem bude na kraju upoređen sa Živkom. Meni to svakako godi, i Živkova veličina je takva da to može samo da se čita kao kompliment. Njegove filmove sam obožavao kao tinejdžer tako da je izvjesno da sam mnogo toga naučio i gledajući npr. Ljepotu Poroka, Iskušavanje Đavola, kao i njegove kratke filmove.

CL: Posvetio si veliku pažnju vizuelnom elementu, posebno mise-en-scènu; primjetan je minuciozan, sofisticiran i pažljiv rad i za scene snimane u eksterijeru, i za dizajn enterijera. U kojoj mjeri je studiranje na FAMU-u u Pragu oblikovalo tvoj režiserski stil?

I.Marinović: FAMU me filmski opismenio, i fokus je bio upravo na tome. Da se iznad svega nauči jezik, i funkcionalnost jezika, a poetika i estetika dolazi iznutra. Tome niko zaista ne može da te nauči. I suština je shvatiti šta je stil a šta je dekoracija.

{niftybox background=#afdeb2, width=360px}Ja nisam tragao za nekim mojim stilom koji mora biti upisan u kadrove, već da stil bude u funkciji scena. Da kadrovi sa svim svojim datostima nose još jedan sloj značenja u sebi. Bez toga nema filma.{/niftybox}

CL: Kako si birao DoP-a i ostale saradnike? Koliko je bitno dobro razumijevanje sa DoP-om?

I. Marinović: Imao sam politiku da je prvo i osnovno da moji saradnici budu dobri ljudi, pa tek onda da gledam njihov talenat. Samo uz dobre ljude, koji su tu da ti pruže više od profesionalizma, može da se iznese projekat sa mikro budžetom.

Đorđe Arambašić je fantastičan talenat, i jedan je od rijetkih direktora fotografije koji ne boluje od ambicija da režira. On je u potpunosti posvećen svom aspektu posla, i dovoljno je brz i efikasan da ne krade vrijeme za rad sa glumcima, već se stavlja u potpunosti u svrhu projekta. Takođe, nije neko ko je ograničen na određeni "comfort zone" i na jednu vrstu filma, ne prilagođava film sebi, već sebe filmu, i zato mu je portfolio tako bogat i raznovrstan.

I. Marinović: Postoje momenti u kojima imaš sve pod kontrolom, i momenti u kojima moraš da nađeš načina kako da tu kontrolu postigneš u odnosu na niz neočekivanih problema i nepredvidivih okolnosti. Uvijek postoje scene koje mogu da se izbace iz filma a da film ne trpi previše, ili da im se kontekst izmijeni, međutim svaki film ima pivotalne momente bitne za razvoj lika i emociju u filmu. Tu nema kompromisa, i tu je postizanje apsolutne kontrole zaista presudan trenutak. Ja sam ih imao nekoliko i čini mi se da sam uspio da se snađem.

CL: Uvijek postoje scene/sekvence koje su teže za snimanje, nekad i zbog spoljašnjih uslova. Da li je bilo teško snimiti tri ključne sekvence: sekvenca bančenja i opijanja popa, izlazak bake iz kuće u šumu na mjesečini, sahrana bez leša u sanduku, koja je ujedno u kulminacija urnebesne komičnosti?

I.Marinović: To su upravo ti presudni, izazovni momenti. Nikola je imao najteže glumačke zadatke upravo u sceni u mlinu. Noćne scene su bile teške jer smo u toj prilici morali 4 puta da promjenimo lokaciju, što je izazov za bilo koju ekipu da postigne i po pravilu se to ne radi. Sahrana je bila komplikovana, ali ponajviše kadar u kome kovčeg klizi u beskonačnost.

Znali smo da je to "money shot" a imali smo problem sa robotom koji je vozio kovčeg. Kad smo ga testirali sve je funkcionisalo, međutim ispostavilo se da u tih par sati dok se testiralo nije bilo struje na Luštici. Kad smo snimali struje je bilo, pa je obližnji dalekovod slao pogrešan signal robotu, što je čitavu stvar učinilo ekstremno komplikovanim. Na kraju se iz toga izrodila improvizacija sa glumcima, gdje sam odlučio da pošaljem Gorana Slavića da istrči kompletnu nizbrdicu što je zapravo taj kadar dovelo do svog punog oblika. Na sve to, desila se i ta magija da stari Jože iz orkestra ne "abada" mnogo film, već je vidio da je pet sati i odlučio je da izađe iz kadra i popije ljekove. To je unijelo jednu crtu životnosti u taj prvi plan kadra, i tad sam znao da zaista imamo sve i više od onoga što sam ja prvobitno zamislio.

CL: Nakon svjetske SFF premijere, već su se desile nacionalne bioskopske premijere filma. Bila sam prisutna u Sarajevu, gdje sam mogla svjedočiti ovacijama publike. Ipak, kažu da je, paradoksalno, najstrožija publika kod kuće. Koliko si zadovoljan prijemom kod lokalne publike?

I.Marinović: U premijerama uopšte lično ne uživam, jer su uvijek stresne, čak i kada dobijemo onako ljubavan tretman kao u Sarajevu. U Herceg Novom je bilo napeto, svi su imali ogromna očekivanja i ta tenzija je mogla da se osjeti. Međutim reagovali su na sve kako je planirano, ništa drugačije od Sarajeva, samo bez te distance kad je u pitanju tematika pa su reakcije bile ekstremno emotivne. Ljudi su se tih dana vraćali po 2-3 puta ponovo da pogledaju film, za HN prilike imali smo box office Titanika.

CL: Bilo je i suza?

I. Marinović: Bilo je i to od ljudi koje u životu nisam vidio da su pokazali mnogo emocija. Desi se neka spoznaja u suočavanju sa tematikom filma koja zadire duboko. Nisam to tendenciozno radio, ne bih znao kako da kalkulišem sa tim stvarima. I dalje mi je sve to pomalo misterija, ali svakako tu priču sam ja sam zaista snažno proživljavao i bez te moje predanosti sumnjam da bi do publike film tako lako dosegao, i da bi reakcije bile takve.

CL: Zbog izuzetno snažnog vizuelnog narativa, neki dijalozi su mogli biti kraći, konkretno mislim na sekvencu "sahrane bez leša", čija je vizuelnost dovoljno intenzivna (za filmski pismenog gledaoca). Da li si osjećao na trenutke, kao neko ko dolazi "sa strane", potrebu da dodatno objašnjavaš, u slučaju da nisi dovoljno shvaćen?

I. Marinović: Bilo je mnogo raspisanih scena koje su štrihovane u montaži. Te odlike u najvećoj mjeri i pripadaju montaži. Film je za mene živ proces, a dijaloške scene su u svojoj osnovi veoma zahtjevne. Na kraju sam dobar dio stvari ostavio neobjašnjenim verbalno, iako smo imali snimljen materijal. Recimo, nisam zalazio u detalje šta znači petokraka u kombinaciji sa krstom na osmrtnici, ali sam dao Leonu rečenicu koja nudi otključavanje toga. Isto tako, nisam pojašnjavao kontekst gradske muzike na sprovodu, što će za neke publike biti nerazumljivo. Međutim, postoji Nikolino pitanje Dikliću - "ko je doveo muziku?" recimo ta replika inteligentnijoj publici dovoljno objašnjava da muzika, po pravilu ne bi trebalo da bude tu. Pitanje zbog čega je kovčeg prazan je odgovoreno samo kroz kasniju Diklićevu repliku "spakovali su je sad", a ostavlja se puno prostora za interpretaciju i učitavanje. To su sve finese koje izbjegavaju previše ekspozicije i previše praznog hoda. Poenta je - trudim se da zaista poštujem publiku, jer je smatram dovoljno inteligentnom da ne moram baš sve da crtam i olakšavam.