| Dokumentarni film "Pogrebnik" reditelja Dragana Nikolića dobio je specijalno priznanje žirija petog Telekom UnderhillFesta u Podgorici. Obrazloženje žirija je bilo da sa velikom lakoćom i humorom, autor prezentuje naizgled sumornu priču o vrlo teškom poslu pogrebnika koji radi na relaciji Evropa – Srbija. Priznati reditelj i scenarista, afirmisani dramski pisac Dragan Nikolić autor je nagrađivanih dokumentaraca "Kavijar konekšn", "Nacionalni park" i "Hotlajn" i koscenarista "Beži zeko beži" i "Mejd in Srbija". Tokom rada na filmu "Pogrebnik" vrijeme jw proveo snimajući nasljednike preduzeća "Drnda internacional" iz Požarevca i njihovo privikavanje na posao.
CAMERA LUCIDA: Nedavno ste se vratili sa ovogodišnjeg međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Supetru na Braču, gdje je Vaš film proglašen najboljim, a na petom Telekom UnderhillFestu dobio je specijalno priznanje žirija. Takođe je film dobio i nagradu za najbolji dokumentarni film u srpskoj takmičarskoj selekciji na Beldoksu. Jeste li se nadali ovakvom uspjehu vašeg dokumentarnog filma?
NIKOLIĆ: Atmosfera zdrave konkurencije, kakva danas postoji u dokumentarnom filmu na našim prostorima, utiče podsticajno na autore da pomeraju granice. Verovao sam da će stručna kritika da prepozna kvalitet filma, koji mu sa jedne strane daje težina same priče i teme kojom se bavi, a sa druge rediteljski i snimateljski izbori za ovu priču. Pre svega mislim na to što smo ostali dosledni cinema verite stilu, bez intervjua i intervencija u radnji, i na izbor glavnog protagoniste, mladog čoveka koji pokušava da odoli bremenu smrti koja ga okružuje. Ovo se pokazalo kao ispravno, pa je film uvršten i u takmičarsku konkurenciju Cinema City festivala ravnopravno sa igranim filmovima gde je takođe dobio specijalno priznanje internacionalnog žirija, a na festivalu Zlatna Buklija je osvojio nagradu za najbolju režiju, takođe nominovan je i za TRT award, u internacionalnoj konkurenciji.
CAMERA LUCIDA: Rad na "Pogrebniku" ste započeli prije četiri godine, sa potpuno drugačijom polaznom idejom. Slična situacija je bila i sa Vašim prethodnim filmom, "Kavijar konekšnom", koji je takođe rezultirao velikim međunarodnim uspjehom. Kako to da se literalni predlošci Vaših filmova i sami filmovi toliko razlikuju?
NIKOLIĆ: Iako sam po obrazovanju scenarista i dramski pisac, na literalne predloške, odnosno tritmente dokumentarnih filmova, gledam pre svega kao na polazište za sagledavanje filmskog potencijala određene priče i razmišljanje o autorskom pristupu. Ideje se jednostavno razvijaju u sudaru sa onim što je život, koji se neprestano odvija i menja nezavisno od toga što neko snima film o njemu. Tako je polazna ideja za "Pogrebnika", koja je potekla od austrijskog pisca i novinara Horsta Widmera, bila da se uradi film o srpskim emigrantima koji se vraćaju u otadžbinu pogrebnim preduzećem gospodina Drnde, sa naglaskom na priči o emigrantima čiji se san o konačnom povratku u domovinu na ovaj način ostvaruje. Međutim, sam film predstavlja intimistički portret mladog pogrebnika, koji iz rodne Nemačke emigrira u Srbiju, da bi se u tastovoj pogrebnoj firmi bavio međunarodnim pogrebnim poslom, jednim od retkih poslova koji mladom čoveku u Srbiji danas mogu da pruže sigurnu egzistenciju. Tako da ovo nije samo Batina priča, nego mnogih mladih ljudi koji pokušavaju da zasnuju porodicu u vreme opšte finansijske krize i krize vrednosti, priča sa kojom sam i sam mogao da se poistovetim, a zbog čega me je samo snimanje i odvuklo u suprotnom pravcu. To je ono što je nemoguće predvideti u dokumentarnom filmu, zbog čega ga volim i rado mu se prepuštam.
CAMERA LUCIDA: Uprkos temi uspeli ste na sofisticiran način da uneste u "Pogrebnika" određenu dozu duhovitosti koja publici pomaže da sa lakoćom odgleda film koji dokumentuje teške životne situacije. Šta bi ste nam Vi rekli o filmu i njegovom snimanju?
NIKOLIĆ: Svi moji dosadašnji radovi, bilo na polju filma ili pozorišta, iako se bave čovekom i njegovom prolaznošću, i prepliću motive života i smrti, rade to sa istančanom dozom humora, jer verujem da je to jedan od najboljih načina da podnesemo teret koji nosimo, prihvatimo relanost i podstaknemo se na samokritičnost. Uostalom, kreativne dokumentarce i odlikuje umetnički pristup autora stvarnosti, po čemu se oni i razlikuju od televizijskih reportaža. Brojni su izazovi u ovoj produkciji, a jedno od glavnih pitanja koje morate da rešite sa sobom je etičke prirode. To između ostalog podrazumeva da sami treba da postavite granice, da ne zloupotrebite poverenje onih koje snimate, a da ne izneverite ni dokumentaristu u sebi. Trudim se da stvari doziram i da mi pristup ne bude senzacionalistički, nego da svi snimci koji uđu u jedan film imaju opravdanje u ukupnoj filmskoj priči. Tako je na primer u "Pogrebniku", kamera sve vreme fokusirana na Batu, namerno izostavljajući iz polja objektiva tela pokojnika, što s druge strane, dalje omogućava poigravanje sa ovim na asocijativnom planu, koji je za autora često mnogo bitniji.
|
|
CAMERA LUCIDA: Pretpostavljam da je ovu gorko-slatku komediju bilo teško i vrlo zahtjevno snimati, jer pratite glavnog lika koji se svakodnevno suočava sa smrću, a tu su i porodice pokojnika. Šta vam je bilo najteže tokom rada na ovom filmu?
NIKOLIĆ:Najteže mi je bilo da se suočim sa samim sobom i svojim ličnim doživljajem smrti, osećajem koji me je pratio od najranije mladosti, ili čak od detinjstva. Morao sam da se izborim sa tim jednim tupim i obamrlim stanjem i duha i tela, u koje sam kao mlad posle svakog direktnog susreta sa smrću zapadao. Sad je to bilo mnogo učestalije tako da nije bilo vremena za otupelost i obamrlost, već me je taj eksponirani susret sa smrću na neki način trgao i oživeo, izoštrio mi volju i naterao da budem jači i uporniji nego što sam inače. Suočavanje sa smrću je veliki izazov, ali može da bude otrežnjujuće i da samom životu da polet.
CAMERA LUCIDA: Koliko vremena posvećujete istraživanju ili jednostavno uvijek nosite kameru, uključite je pa snimate jer će tako dokumentarni film biti vjerodostojniji?
NIKOLIĆ: Uglavnom ne istražujem bez kamere, jer mi je bitno da je potencijalni protagonisti prihvate kao deo mene, da bi uspeo da postignem da se ne obaziru na kameru i da se spontano ponašaju pred kamerom, kao i u životu. Za to je ponekad potrebno vreme, ali mi se često dešava da upravo neki od prvih snimaka koje napravim, u montaži obavezno uđu u film, a ponekad predstavljajući upravo ključne scene mojih filmova.
{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} Uglavnom ne istražujem bez kamere, jer mi je bitno da je potencijalni protagonisti prihvate kao deo mene, da bi uspeo da postignem da se ne obaziru na kameru i da se spontano ponašaju pred kamerom, kao i u životu{/niftybox}
CAMERA LUCIDA: Mnogima u Podgorici nisu bile baš jasne reakcije porodica pokojnika. Koliko Vam je trebalo da ih "ubijedite" da ih snimate?
NIKOLIĆ: Bata, naš glavni lik je prolazio kroz situacije sa ožalošćenima, a ja sam isključivo pratio njega. On bi rekao da snimamo film o Drndinom preduzeću i to je uvek bilo dovoljno, jer gospodin Drnda i njegova firma "Drnda internacional" uživaju reputaciju neprikosnovenog repatriatora kod naše dijaspore. Sa druge strane, u tom svetu emigracije i povratnika iz nje, postala je uobičajena stvar da se pogrebi snimaju, isto kao i svadbe. Tako se na sahranama, naročito u istočnoj Srbiji gde je i sedište Drndine firme, dešavalo da nas rodbina pokojnika pita za koga snimamo i da li treba nešto da plate da bi dobili DVD sa snimljenim materijalom; ili su već imali angažovane sopstvene snimatelje, tako da ih naše prisustvo nije posebno smetalo.
{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} U tom svetu emigracije i povratnika iz nje, postala je uobičajena stvar da se pogrebi snimaju, isto kao i svadbe. Tako se na sahranama, naročito u istočnoj Srbiji gde je i sedište Drndine firme, dešavalo da nas rodbina pokojnika pita za koga snimamo i da li treba nešto da plate da bi dobili DVD sa snimljenim materijalom; ili su već imali angažovane sopstvene snimatelje, tako da ih naše prisustvo nije posebno smetalo{/niftybox}
CAMERA LUCIDA: Film je realizovan u saradnji Srbije, Njemačke, Finske, Norveške i Slovenije. Kako je došlo do toga da se inostrane televizije zainteresuju za ovaj film?
NIKOLIĆ: Samom produkcijom i svim organizaciono - pravno - finansijskim aspektima mojih filmova se bavi Jovana Nikolić, glavni producent mojih filmova, majka naša tri sina i moja supruga. Oboje radimo najbolje što možemo, često danonoćno živeći ono što radimo. Jovana je pravi kreativni producent, a krase je velika preduzimljivost, marljivost i pedantnost što nam obezbeđuje dobru saradnju sa stranim partnerima. Tako da zajedno ideje pretvaramo u filmske projekte, koje zatim razvijamo kroz međunarodne pičing forume i razvojne filmske programe, pri tom aplicirajući kod domaćih i stranih filmskih fondova. Sa televizijama YLE i NRK smo uspešno sarađivali i na prethodnim filmovima, a ZDF/Arte i RTV SLO su nas podržale znajući za uspeh koji smo postigli sa filmom "Kavijar konekšn".
CAMERA LUCIDA: Da li se konsultujete i u vezi izbora teme pre početka rada na nekom filmu sa Vašim producentom?
NIKOLIĆ: Rad na filmu, kao i rad u pozorištu, ili negde drugde gde podrazumeva angažman većeg broja ljudi, je prevashodno timski rad. Kamo sreće da su filmski budžeti izvesniji, pa da već od faze pripreme jednog filma možemo da uključimo i druge saradnike koji čine autorski tim filma. Na primer kompozitora. Ovako se uglavnom konsultujemo samo Jovana i ja, ali sa velikom pažnjom osluškujemo i sugestije kolega koje srećemo na pičinzima i razvojnim radionicama. I ako su u našem poslu možda najizraženije sujete, zapravo nema mesta za njih.
Miroslav MINIĆ
|
