Mosen Makhmalbaf je iranski reditelj, romanopisac, scenarista, montažer, producent, borac za ljudska prava, čovek koji iskreno veruje da film može da promeni svet. On je bio gost 16. Motovun filmskog festivala, gde mu je uručena tradicionalna nagrada MAVERICK. Njegova životna priča liči na filmsku: sa 17 godina je učestvujući u demonstracijama protiv šaha Reze Pahlavija, nožem ranio policajca, bio osuđen na smrt steljanjem, ali je kaznu izbegao zbog svoje mladosti. U zatvoru je proveo pet godina i kako kaže pročitao 2000 knjiga, ne govoreći o mučenju od koga se godinama oporavljao i posle koga je prohodao tek nakon višestrukih operacija. Režirao je 26 filmova i napisao 27 knjiga, a njegov opus zabranjen je u Iranu. U filmu Trenutak nevinosti, iransko - francuskoj koprodukciji iz 1996. godine, reditelj opisuje godine koje je proveo u tamnici. Na pitanje kako je zadovoljan projekcijom koja je upriličena u okviru njegove retrospektive u Motovunu, Makhmalbaf mi je odgovorio:

„Dugo nisam gledao ovaj film, bilo mi je teško i mnogo sam plakao". I nije bio jedini, većina gledalaca u sali je plakala, a mnogi su komentarisali da je to jedan od najlepših filmova koje su u životu gledali. Čitava Mosenova porodica se bavi filmom i svi su uspešni u svom poslu. Povodom nagrade Maverik koju je dobio na MFF, Mosen Makhmalbaf je rekao da se nada da će ona otvoriti vrata kulturoloških i političkih zatvora širom sveta. Nagradu je posvetio osamdesetogodišnjem čoveku koji provodi poslednju godinu dvadesetogodišnje robije i svim političkim zatvorenicima u Iranu.

CL: Šteta je što svaki put kada se sretnem sa nekim iranskim rediteljem, iako želim da razgovaram o umetnosti i svemu što uz to ide, politika uvek bude ono o čemu počinjemo razgovor?

MM: Znate, to je zbog toga što je stvarni život iranskog naroda povezan sa kulturom, poezijom, ali je pod pritiskom politike, posebno u poslednje 33 godine posle revolucije, Islamske revolucije. Takođe, u našim filmovima možete pronaći različite slojeve, ljudski, umetnički i politički. Naročito u mojim filmovima. Mada ja govorim o umetnosti i nečemu što je tako daleko od politike, u njima ima politike zbog toga što svi naši filmovi imaju polazište u realnosti, a naša je realnost pod pritiskom politike.

CL: Da, ali vaša realnost počiva i na nečemu vrlo čvrstom i jakom; vi ste, da tako kažem, narod koji je pisao početke ljudske istorije. Ona je počela od vas. Mora da je vrlo teško kada se realnost vašeg življenja meša sa tim jakim kulturnim nasleđem?

MM: Da. Na primer, u filmu Gabe, pokušao sam da prikažem stvarni život nomadskog iranskog naroda; koliko je on povezan sa prirodom, koliko na njega utiče priroda, boje prirode, duša prirode... I koliko je on, zapravo, daleko od društva koje je toliko zabrazdilo u politiku. Ali je i taj film bio politički film zbog toga što je, dok smo mi u Iranu bili obučeni u crnu ili belu odeću, kolorističan film kao što je Gabe, bio neka vrsta revolucije u gradovima. Milionska publika je (a u Iranu su taj film videli miloni ljudi) kada je izlazila iz bioskopa bila šokirana. Shvatila je i pitala se zbog čaga je obučena i crnu ili belu odeću, kada naša tradicionalna kultura nalaže drugačiji način odevanja. Sve je u našoj umetnosti postalo povezano sa politikom.

{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} Kada kažete da mrzite diktatore, zapravo govorite o tome da vam je potrebna demokratija, kada kažete da vam je potrebna ljubav, da vam je potrebna boja, sve te te izjave postaju političke izjave u našoj zemlji. Zbog toga što nemamo nikakva prava.{/niftybox}

Takođe i kada snimate film van Irana, ja sam snimio film Kandahar koji govori o Talibanima, o fundamentalistima u Afganistanu, taj film je u Iranu imao drugačije značenje. Publika je mogla da pomisli: „ O, Mosen sigurno govori o iranskoj vladi", zbog toga što su oni potpuno isti. Kada kažete da mrzite diktatore, zapravo govorite o tome da vam je potrebna demokratija, kada kažete da vam je potrebna ljubav, da vam je potrebna boja, sve te te izjave postaju političke izjave u našoj zemlji. Zbog toga što nemamo nikakva prava...

CL: Možda je to zbog tog što političari i nisu toliko glupi kao što mislimo. I to ima neke veze sa tim kulturnim nasleđem?

MM: Oni su ljudi „glupih duša" ali pametnih umova. Posle 30 godina, oni su pametniji nego što su bili ranije. Oni poznaju našu strategiju, znaju koliko nam je stalo do naše umetnosti. Ali oni nisu otvoreni. Oni su po mentalitetu kao ljudi koji žive na selu i smatraju da je to njihovo selo čitava vasiona. A uticaj Islama je na žalost veliki. Naš narod je izgubio mnoga prava. Ne želim da kažem da je uzrok svih jada Islam, jer šta je Islam? Svaki će vam musliman reći da je Islam drugačiji. Da, vlada Irana i Islam u njihovim glavama je nešto vrlo zatvoreno, usko i previše ograničavajuće za običnog čoveka. Daću vam primer. Različite manjine su pod pritiskom tog režima: Sufi, Bahaisti, Jevreji, Hrišćani, žene, mlade generacije, umetnici, deca... Svi oni su izgubili svoja prava. Na primer, Bahaisti. Oni čine jedan odsto iranske populacije, 700 hiljada ljudi. Oni nisu mogli da se upisuju na univerzitete! Možete li to da zamislite? Nisu mogli da pohađaju univerzitete zbog toga što nisu Muslimani! Mnogi od njih su u zatvorima ili su osuđeni na smrt samo zato što nisu Muslimani. To je naša realnost. Zbog toga naši filmovi uvek imaju političku konotaciju. U mojoj zemlji, devetogodišnja devojčica mora da bude odrasla, jer je vlada te zemlje rekla da desetogodišnja devojčica više nije dete! I mogu da je kazne jer ona mora da pokrije glavu. Ako urade nešto što ne treba, decu hapse, mogu da ih muče... Možete li da zamislite koliko glupih pravila oni kontrolišu. Zbog toga naši filmovi imaju političke konotacije.

Ali, sa druge strane, život iranskog naroda, istinski život u prirodi, u našim domovima je sasvim drugačiji. Mogao bih da kažem da iranski narod ima dva života; život u svojim domovima i život na ulici.

CL: Ali, sve tako funkcioniše i na zapadu. Svi mi živimo po nekim pravilima u javnosti, ali se kod svojih kuća ponašamo malo dugačije...

MM: Da ali je razlika ogromna. Iranski narod se zaljubljuje međusobno na partijima. Na tim partijima oni piju, igraju, ne pokrivaju svoju kosu, jedni sa drugima vrlo otvoreno razgovaraju, o religiji, o politici... Ali kada su na ulici, moraju da se pokriju, moraju da vode računa o tome kako su obučeni, moraju da paze šta pričaju. Sve zbog tajne policije. Kao što je nakada bilo u zemljama sa komunističkim uređenjem.

{niftybox background=#8FBC8F, width=360px} Na pitanje kako je zadovoljan projekcijom koja je upriličena u okviru njegove retrospektive u Motovunu, Makhmalbaf mi je odgovorio: „Dugo nisam gledao ovaj film, bilo mi je teško i mnogo sam plakao".{/niftybox}

CL: Da li ta situacija može i da inspiriše ili samo čini da ih kritikujete?

MM: I jedno i drugo. Konflikt vam pomaže da razgovarate o konfliktnoj situaciji. A šta je kreativnost? Na neki način traganje za putem slobode. Na različite načine i ne kroz politiku. Zbog toga što je svaki čovek veći od Univerzuma. Jer, koliko god da je veliki, Univerzum je jos uvek manji od duše i želje koju ima ljudsko biće. Mi našom kreativnošću pokušavamo da taj Univerzum još više razvijemo. Umetnost, to su prozori na zidu za koji bismo voleli da ne postoji. Nekada on npostoji zbog političkih granica, nekada on postoji zbog toga što Univerzum nije dovoljno veliki za naše želje.

CL: Zbog toga što ste vi umetnik. A i kada napustite tu svoju zemlju i dalje vam nije prijatno, iako bi trebalo. Zbog toga što želite da živite u svojoj zemlji, onako kako biste želeli, a i volite tu svoju zemlju, što vidimo i iz vaših filmova. Šta je onda to što muči te vaše političare? Kad god gledam iranski film ja vidim da ga je stvarao neko ko voli svoju zemlju i ne razumem zašto je to problem?

MM: Znate, nas ima sada već oko 80 miliona. I svi smo mi ljudska bića. Svi mi živimo na istoj planeti. Ali, mnoge nas stvari razdvajaju. Prva stvar su političke granice. Druga stvar su religijske granice i ograničenja. Treća stvar su različiti mentaliteti i ponekad, poremećaji ličnosti. Sve to razdvaja nacije. Vlada je religiozna, nije sekularna. Nije liberalna. I nije demokratska. Oni misle da Bog pripada njima. Oni misle da je Bog nameravao da stvori nih, ali je greškom stvorio i Univerzum i druge zemlje. Zbog toga oni žele da „premontiraju" božije delo. Oni kažu: „ O, kako je Univerzum veliki, to nama nije potrebno. Hajde da ga skratimo. Vidi koliko ima zemalja na svetu. Bogu sve te zemlje nisu potrebne. Hajde da ih uništimo. Vidi koliko ima različitih kultura i jezika. Univerzumu to nije potrebno. Hajde da skratimo sve to." Oni žele da sažmu Univerzum i učine ga kraćim i manjim. Da ga prilagode svojim kapacitetima. U tome je problem. Ali, iranski umetnik je u stanju da vizualizuje nevidljive stvari, da promeni svet koji nije baš udoban ljudskim bićima. Iranski političari svuda postavljaju granice. Iranski umetnici podižu mostove. To je neka vrsta borbe protiv sila mraka. Mi svoje kamere koristimo kao oružje koje ubija tamu dogmatskih ljudi. Ali u isto vreme to nije samo politika. To je poezija. Kao vetar koji duva. Kao što moramo da jedemo, moramo i da nahranimo svoje duše. Umetnošću, slikama, muzikom... Možete li da zamislite jedan dan u kome niste u mogućnosti da slušate muziku. Šta se deava sa vašom dušom? Ili da u jednom danu, iznenada, niste u stanju da registrujete ni jednu sliku koja se javila u vašoj glavi? Da niste u kontaktu sa ostalim svetom? Šta bi se desilo sa vašim mozgom? Bili biste izolovani. Iranski političari pokušavaju da izoluju naciju. Umetnici pokušavaju da se razviju i povežu sa ostalim delovima Univerzuma.