Intervju sa rediteljem Godrijem Ređom, nastao je tokom 18. Festivala dokumetarnog filma u Jihlavi, gde je ovoj legendi svetskog dokumetarnog filma uričena Nagrada za doprinos svetskoj kinematografiji. Poznat po svojim vizuelnim esejima u kojima iistražuje uticaj savremenog čoveka na svet koji ga okružuje, Ređo smatra da je svrha filma da provocira i da postavlja pitanja na koja samo publika koja ih gleda zna odgovor. Godfrey Reggio je pre nego što je počeo da se bavi filmom, 14 godina proveo u manastiru, u postu, molitvi i ćutanju. Svakako je napoznatije njegovo delo tzv KACI - trilogije KOENISKACI, NAKOJKACI, POVAKACI...Naslovi ovih dela su uzeti iz jezika Hopi Indijanaca i znače : život van ravnoteže, život u transformacijama i život kao rat. U okviru masterklasa koji je održao u Jihlavi, Ređo je govorio o savremenom čoveku koji u svom životu više ne koristi tehnologiju, nego je živi. Zanimljivo predavanje, tokom koga se Godfrey Reggio igrao rečima...

CL: Za neverbalnog umetnika, baš ste dobri u tome...

GR: Zbog toga što je moja osnovna ljubav - reč. Ja sam više apostol nego filmejker. Apostol reči. Ali pošto osećam da naš jezik više ne opisuje svet u kome živimo, pošao sam od Napoleonove izjave da slika govori hiljadu reči, izokrenuo je i tim činom želeo da ponudim hiljadu slika kako bih objasnio samo jednu reč, reč koja bi preimenovala svet u kome živimo. Dakle, moja ljubav je reč. Ti moji neverbalni filmovi, nemi narativi, iziskuju neverovatno veliki broj pisanija. Svojoj ekipi pišem nešto što zovemo „papiri koji govore". Izluđujem ih, sve vreme moraju da slušaju šta ja govorim... Zatim se malo povučem, pustim ih da urade svoj deo posla što bolje mogu, do sledeće faze... Ja sam u isto vreme i njihova majka i njihov ubica...

CL: Da. ali pre desetak i više godina sam razgovarala sa vašim montažerom Miroslavom Janekom, koji kaže da je uživao radeći sa vama...

GR: Da, odlično se provodimo, jer ako nije tako, nešto nije u redu. Neophodno je da nam srce isto kuca za tu stvar koju radimo, da zajedno dišemo kako bismo napravili film. Moja osnovna ekipa broji oko 15-oro, 16- oro ljudi. Ima još toliko snimatelja, ali osnovna ekipa broji toliko. Da nismo zajedno na istom projektu, snimali bismo 15 različitih filmova. Naročito kada je u pitanju film koji nije baziran na scenariju, tekstu, bilo kojoj vrsti pisane reči, već je baziran na strukturi, na emocijama, koji počiva na tom estetkom trojstvu – senzacija, emocija i percepcija. Ako se ta ekipa dobro provodi... kada okupim svoj tim ja im kažem da se pozdrave sa svojim porodicama, zaborave da rade neki posao- mi se ovog momenta penjemo na Mont Everest zajedno, metaforički... Mi ćemo od tog trenutka živeti zajedno, jesti zajedno... Najvažnija prostorija u mom studiju je kuhinja. Mi kuvamo, ti se mirisi šire po čitavom studiju, zajedno obedujemo, tako da na kraju počnemo da uživamo jedni u drugima jer zajedno stvaramo nešto. I nije to nešto što ja za sebe stvaram, to je zajednička forma, taj film je i njihov koliko je i moj. Zaista.

CL: Da, to ste rekli i na današnjem predavanju, da je bez njih nemoguće i zamisiti te filmove. Ali pretpostavljam da biste bilo šta drugo da radite, radili upravo tako...

GR: Da, to je zajednički posao. Lično nemam kapaciteta da te stvari uradim sam. Kao što znate, pravljenje filma je vrlo tehnički i vrlo zahtevan posao. Taj posao je bio još zahtevniji u analognom svetu; morali ste da znate otvore blende, morali ste jako dobro da se razumete u hemiju i matematiku, vrste sočiva, brzine snimanja...

Sada samo pritisnete dugme, sve je automatizovano...To sve prevazilazi moje kapacitete koje neki drugi ljudi imaju. To je kao brak – ujedinimo se, pokušavamo da tolerišemo jedni druge, u nadi da ćemo provesti lepo to vreme. U suprotnom dolazi do razvoda.

CL: Kada se danas kaže nenarativni film, to je nešto sasvim obično, ali kada ste vi počinjali, to nije bilo tako. To je bila neka vrsta revolucije. Pretpostavljam da niste baš mnogo marili za kritike, jer ste želeli da poručite nešto?

GR: Da, zbog toga sam i rekao da sam više apostol nego filmejker iako je i filmejker neka vrsta apostola. Da sam se obazirao na kritike, povukao bih se i bio sujetan, nikada ne bih snimio novi film... Kada se pojavio „Koeniskaci", dobio je najgore moguće kritike. Kao i najpozitivnije kritike koje možete da zamislite. Nije bilo sredine. Nikada. Ljudi su ili mrzeli ili voleli te filmove. A tako je u umetnosti; ne privlači na isti način umetničko delo sve ljude. Kada bi tako bilo, to bi bila propaganda ili reklama. Umetnost nema značenje, ona se nalazi u očima posmatrača. Ti filmovi nisu namenjeni masama, to su filmovi koji su u stanju da ih podnesu. I pre mene su ljudi to radili. Za mene je najveći od svih, arhanđel filmske umetnosti, jermenski reditelj Artavas Paležijan. Jeste li čuli za njega ? Njegovo delo je... Ako je vatra metafora, ja stvaram iskrice, a on munje! Taj tip je neverovatan...On je moj dragi prijatelj, u istim smo godinama, ponekad ga posetim u Jerevanu, ako odem tamo na festival... Video sam ga pre nekoliko meseci u Moskvi. On je genije. U SSSR-u mu nisu dozvoljavali da snimi dugometražni igrani film; ne iz ideoloških razloga, jer on je bio dobar komunista. Nisu mu dali da snimi film iz ljubomore, jer je bio vro obazriv, da su svi tadašnji reditelji bili ljubomorni na njega. Ja mislim da je on zbog toga mogao da snima samo kratke filmove. Mislim da je to velika tragedija.

CL: Kada razmišljate o tim slikama, kada ramišljate o poruci koju želite da pošaljete, da li mislite u slikama? I da li u svojoj glavi čujete neku muziku? To vas pitam i zbog mesta koje muzika zauzima u vašim filmovima?

GR: Da vam objasnim kako to funkcioniše. Prvi deo su osećanja. Ja svojim osećanjima verujem. Ne tvrdim da su ispravna, ne kažem da svako treba da ih ima...ali im verujem. Kada za nešto imam osećanje, smatram da imam i pravo da o tom osećanju govorim svetu. Tada počinjem da pišem. Mnogo. Pišem te „ papire koji govore" svojoj ekipi. Mnogo pišem i oni od mene dobijaju veliki broj papira. Te reči su neka vrsta okidača za mene, onog koji pokreće slike. One, reči, daju život slikama, rađaju slike. Dakle, da nisam imao osećanje, ne bih mogao da progovorim, da nisam pronašao pravu reč, ne bih mogao da pronađem ni sliku koju tražim. Što se muzike tiče; godine 1977. sam zamolio Filipa Glasa da napiše muziku za prvi film koji sam snimio, „Koeniskaci". Pre toga sam sa svojom dobrom prijateljicom Maršom Mekalek mnogo istraživao... Napravila je dug spisak, to je trajalo mesecima, svakodnevno sam slušao muziku svih tih ljudi... Prvi put kada sam čuo Filipa Glasa, rekao sam da je to ono što tražim. Zbog toga što njegova muzika ne ilustruje, već je namenjena pažljivom slušaocu. Njegova muzika ima dve stvari koje su endemične filmovima koje stvaram, tako da mislim da je to odličan spoj. On uvek ima i pozadinu i prvi plan istovremeno. Moji su filmovi zasnovani na tradicionalnim filmovima, u njihovom prvom planu su karakterizacija, zaplet, scenario... Sve to se stavlja u drugi plan kao tema. Ja konstantno baratam sa osnovom i oblikom, sa prednjim i zadnji planom...Za mene je Filipova muzika nešto što tu pripada.