Nagrada za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji "Aleksandar Lifka" na Festivalu evropskog filma se dodeljuje od 2000. godine. Ovo priznanje, koje nosi ime jednog od pionira istočnoevropskog filma, do sada su dobili značajni filmski stvaraoci među kojima su: Mikloš Jančo, Ken Rasel, Teo Angelopulos, Jirži Mencel, Lusijan Plantije, Mikloš Jančo, Kšištof Zanusi, Margareta fon Trota, Andžej Vajda, Ken Louč, Kosta Garas, Milena Dravić, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, Miki Manojlović, Srđan Karanović, Lordan Zafranović... Ovogodišnji dobitnici nagrade „Aleksandar Lifka" su muzičar i kompozitor filmske muzike Zoran Simjanović i glumac, producent i reditelj Žan Mark Bar. Iako je na vest o nagradi reagovao pomalo neočekivano, priznajući da o liku i delu Aleksandra Lifke ne zna skoro ništa, Žan Mark Bar je istakao da je „počastvovan činjenicom što ga srpski narod, koga veoma ceni i poštuje, smatra evropskim umetnikom". Rođen u Nemačkoj, sin Amerikanca i Francuskinje, svoju karijeru počinje u Francuskoj 1986. godine radeći prvo na televiziji, a zatim i na filmu. Svetsku slavu stiče 1988. godine ulogom u filmu „Veliko plavetnilo" Lika Besona, da bi se, uprkos mnogim očekivanjima, potpuno okrenuo nezavisnom filmu kome je ostao veran do današnjih dana.

Od 1991. godine počinje njegova saradnja sa Larsom fon Trirom; od filma „Evropa" , preko filmova „Kroz talase", „Ples u tami", „Dogvil"... Svoj rediteljski prvenac „Ljubavnici" iz 1999. godine radi po principima avangardnog filmskog pokreta Dogma 95, koji je pokrenuo Lars fon Trir. Žan Mark Bar jeste evropski umetnik. Njegova tridesetogodišnja karijera je vezana za Evropu, njegove profesionalne i lične veze sa bivšom Jugoslavijom su jake i omogućile su mu da se upozna sa umetnošću Istočne Evrope, koja je oduvek uz pomoć filma najbolje komunicirala sa Zapadom. To već deset godina čini i Festival na Paliću, čvrsto se držeći svoje evropske koncepcije. Na to je u svom govoru, primajući nagradu na ceremoniji otvaranja, podsetio Žan Mark Bar. Tim podsećanjem počeo je i razgovor koji sledi.

CL: Dok sam slušala vaš govor, shvatila sam koliko je značajan Festival na Paliću. Hvala vam što ste došli, hvala vam što ste primili tu nagradu... Pre svega, hvala vam zbog toga što ste nas podsetili na to koliko je evropski film značajan i koliko nezavistan film mora da bude podržan.

JMB: Da, ali mi nismo čak ni blizu dobijanja bitke za evropski film. Industrija, holivudska industrija i sve filmske industrije u svetu očajnički se trude da opstanu zbog toga što su filmske slike postale ništavne zahvaljujući Internetu, svi se trude da održe kulturu.

Možda je vreme u kome sam ja počinjao bilo plodnije zbog toga što je ekonomija bila jaka, Evropa je bila nešto u šta se verovalo i nešto što nije bilo isključivo ekonomski orijentisano.

Kao što sam rekao u tom govoru na Letnjoj pozornici, bio sam u situaciji to da osetim i da budem deo nove generacije ljudi koja je, govoreći engleski jezik, bez ikakvih klasnih barijera, dala Evropi osećaj zajedništva koji ranije nije postojao. Naravno, na ovim prostorima je oduvek postojao dobar običaj da filmovi koji su bili prikazivani na televiziji budu emitovani u originalu, na engleskom, a znanje engleskog jezika je omogućilo ljudima odavde da učestvuju u svemu što se dešava u svetu.

Nezavisni film je vrlo krhka pojava u današnje vreme. Postoji, ali jedva da postoji, zato što je ovo vreme krize. Ali, on je i nešto što je tek izašlo na videlo. Mislim da smo na početku jednog veoma važnog perioda; američki film je nešto što je interesantno pre svega deci, a ljudi odjednom na Internetu gledaju poljske, srpske filmove... Udružuju se na osnovu svog filmskog ukusa a da se pri tom ni ne poznaju međusobno. To su prave male zajednice i možda otvaraju umetnicima mogućnosti da stvaraju neku novu kulturu.

Mislim da politička evropska kultura koju nam nameću nije tamo gde bi ljudi želeli da se ona nalazi i čini mi se da preko svoje muzike, filma i naravno književnosti, Evropa ima šansu da opstane.

CL: Da li ste na početku svoje karijera znali da će ona izgledati tako kako izgleda, pre svega zahvaljujući tom velikom uspehu „Velikog plavetnila"? Šta ste tada očekivali od tog filma i te uloge?

JMB: Znate, vrlo rano sam shvatio da me je u svet filma „uvuklo" gledanje Godarovih filmova. Tada sam imao od prilike 19 godina. Shvatao sam njihovu subverzivnost i bio svestan (tih sedamdesetih godina) da filmska slika, ukoliko se malo „oslobodi" može da bude izuzetno jaka. To je na mene prilično uticalo.

I Šekspir je dosta uticao na mene. Zbog toga što sam „upoznao" Šekspira sam i poželeo da budem glumac...

A „ Veliko plavetnilo"... Pre svega, s obzirom na to da sam tada živeo u Londonu, nisam doživeo pravu slavu tog filma. Ta slava je bila nešto prilično apstraktno za mene. Film upošte nije dobro prošao u Engleskoj, tako da sam ja od svog tog uspeha bio distanciran na neki način.

Kada sam počeo da „ uživam na lovorikama", shvatio sam da je slava i činjenica da sam postao glumac koji vredi izvesnu sumu novca, koju samo nekolicina reditelja može da plati. U godinama i sa iskustvom nekoga koje je prilično mlad, naslutio sam ( na iskustvu generacija glumaca koji su bili malo stariji od mene) da će uspeh „Velikog plavetnila" trajati pet godina, da će mi doneti 10 miliona dolara i da ću verovatno biti zaboravljen.

Za nekoga, ko znate, ima kuću u Kaliforniji, američki san je zapravo mit. Još uvek sam mogao da živim u svojoj kući u Kaliforniji, ali sam shvatio da sa takvim kecom u rukavu, treba da rizikujem. Počeo sam da se ponašam suprotno tom holivudskom sistemu u koji upadaju zvezde; prihvatao sam male uloge, neke manje važne uloge, ali i neke fantastične. Počeo sam da radim sa Larsom fon Trirom koga u to vreme baš nisu shvatali ozbiljno, snimali smo tada jos jedan evropski film na engleskom... Kada krenete tim putem možete i da zastranite, ali morate ostati na njemu. Ja sam ostao na tom putu. Svakog dana naučim nešto novo. Nisam bogataš, živim, kako se to kaže, U KOFERU, nomad sam... I, ne poznajem nikoga ko je kako ja.