CL 39-40

Uvod/Editorial

Jedina sloboda je kada možete javno i glasno sumnjati u njeno postojanje – gdje je sloboda?

Miloš Forman (citat iz filma Forman protiv Formana)

Prethodni dvobroj Camere Lucide (37-38) je bio posvećen velikoj figuri svjetskog filma, Agnès Vardi, objavljen online 26. marta, samo tri dana prije njene smrti. Velika radost sjajnog, jedinstvenog intervjua sa Joan Dupont, koja je opisala Vardu kao “talas prije novog talasa” pretvorila se u veliku i iznenandnu tugu, nakon ove bizarne sekvence događaja. Zato naša rubrika In Memoriam novog broja daje posebnu, neočekivanu, počast Agnès Vardi, i u ovom broju, objavljujući dva teksta - Ronalda Bergana i Jean-Michel Frodona.

Novi dvobroj 39-40 otvara tekst autora prof. dr Tončija Valentića, “Deleuze avec Lynch – razlika i ponavljanje u Twin Peaks-u”, u kojem Valentić povezuje ‘jednog od najvažnijih filozofa 21. vijeka sa jednim od najvećih reditelja u istoriji filmske umjetnosti’, analizom kutlne serije Twin Peaks iz Deleuzove perspektive Razlika i ponavljanje. Naš Lucidni redovni autor, Jean-Michel Frodon elaborira o jednom često postavljenom pitanju “Da li se (zaista) previše filmova snima u Francuskoj?”, dok se drugi Lucidni redovni autor, Jonathan Rosenbaum osvrće na analizu filmova, toliko različitih kao što su Pleasantville, Nixon i Husbands.

Fokus dvobroja 39-40 su Filmski Festivali (poređani po datumu njihovog održavanja): izvještaj sa Internacionalnog Festivala Istanbul, koji potpisuje Kyriakos Peftitselis, moji izvještaji sa novih fantastičnih ovogodišnjih festivalskih otkrića - Outview festival, Atina i Beldocs festival dokumentarnog filma, Beograd. Sa Kanskog festivala nam stižu sjajni dnevni izvještaji i filmske kritike Jean-Michel Frodona: o najnovijem Jarmuschevom filmu koji je otvorio ovogodišnji kanski festival Mrtvi ne žive, u tekstovima “Loach i Almodovar: film svih nas i film mene”, “Tri svjetlosti: Bongov Parazit, Deplechinov Roubaix, jedna svjetlost i Gu Xiaogangov Boravak u planini Fuchun », kao i specijalan tekst o Kanu « Jedan poseban dan u Kanu » (svi u briljantnom prijevodu na srpsko-hrvatski Zumrete Trocellier). Još jedan od naših novih autora, Vuk Perović, donosi detaljan osvrt o uspješnom crnogorskom filmskom prisustvu na ovogodišnjem kanskom festivalu. Kyriakos Peftitselis, dalje, izvještava iz živopisnog Kluža, tu su i izvještaji o novom izdanju mladog crnogorskog festivala muzičkih dokumentaraca, Rockumentarni dani, Underhil festivalski izvještaj Miroslava Minića. i moja dva teksta o impresivnom Međunarodnom Filmskom Festivalu Karlovy Vary, još jedan festival koji sam imala sreću otkriti ove godine po prvi put : moj opšti uvod o festivalu i moj pogled na ovogodišnju selekciju Istočno od zapada, za koju sam dobila nimalo lak zadatak odlučivanja o najboljem filmu u okviru žirija FEDEORA kritike.

Čitaćete i sjajne intervjue sa Stefanom Ivančićem, režiserom/producentom i selektorom Beldocs festivala, sa Pia-om Hellenthal, autorkom nagradjenog filma Tragajući za Evom, prikazanom na Outview festivalu (oba intervjua potpisuje Maja Bogojevič), sa Nebojšom Slijepčevićem, rediteljem još jednog nagrađivanog filma Srbenka, prikazanog na Underhilu (intervju potpisuje Miroslav Minić). Novina ovog dvobroja je tekst najmlađeg filmskog kritičara koji je Camera Lucida objavila do sada : tekst Nemanje Joković, jednog od učesnika Beldocs TEEN programa (posvećenog tinejdžerima) i mladog člana žirija, koji piše o pobjedničkom filmu TEEN žirija.

In memoriam odaje počast Agnès Vardi u tekstovima Ronalda Bergana i Jean-Michel Frodona, i Bibi Anderson, Doris Day i Machiko Kyo-u u tekstovima Ronalda Bergana.

Maja Bogojević

The only freedom is when you can publicly and loudly doubt its presence – where is freedom?

Miloš Forman (quoted in film Forman vs. Forman)

Last double issue of Camera Lucida (37-38) paid tribute to the grand figure of world cinema, Agnès Varda and was published online on 26^th March, just three days before Varda died. Our great joy of her wonderful, unique interview with Joan Dupont, who described Varda as “a wave before the new wave”, turned into great and abrupt sadness upon hearing the news, in this eerie sequence of events. That is why In Memoriam of this new issue pays special tribute to Agnès Varda, in two texts by Ronald Bergan and Jean-Michel Frodon.

The 39-40 double issue opens with a text by our new author, Tonči Valentić (Ph.D.), “Deleuze avec Lynch – Difference and Repetition in Twin Peaks” (“Deluuze avec Lynch – razlika i ponavljanje u Twin Peaksu”), in which Valentić connects ‘one the greatest philosophers of 21^st century with one of the greatest directors in film history’, by analysing Twin Peaks from the perspective of Deleuze’s Difference and repetition. Our Lucid regular, Jean-Michel Frodon elaborates on the too often asked question in his “Are there (really) too many films made in France?”, while another Lucid regular Jonathan Rosenbaum returns to his analyses of films as diverse as Pleasantville, Nixon and Husbands.

The focus of 39-40 issue are Film Festivals (in the order of their dates): a report on Istanbul International Film festival, by Kyriakos Peftitselis, my reports on this year’s new wonderful festival discoveries for me – Outview festival, Athens and Beldocs festival of documentary film Belgrade. Cannes festival is covered by illuminating daily reports and film critiques by Jean-Michel Frodon: on Jarmusch’s opening Cannes film The dead don’t die, “Loach and Almodovar: cinema of us and cinema of me”, “Three lights: of Bong’s Parasite, Deplechin’s Roubaix, une lumiere and Gu Xiaogang’s Sejour dans les Monts Fuchun”, and a special text on Cannes, “A particular day at Cannes” (all brilliantly translated into Serbo-Croat by Zumreta Trocellier), while another of new contributors, Vuk Perović, brings a detailed report on Montenegro’s successful presence in Cannes this year. Kyriakos Peftitselis reports from the lively festival of Cluj, a report of the new edition of the Montenegrin music documentaries festival, Rockumentary days, Underhill festival report by Miroslav Minić, and my two reports on the impressive International Film Festival of Karlovy Vary, another festival I was lucky to discover this year for the first time: a general introduction on KVIFF and my view on this years’ selection of East of the West, for which I was given the hard task of deciding on the best film as a jury member of FEDEORA critics.

You will read vibrant interviews with Stefan Ivančić, a film director/producer and selector of Beldocs, with Pia Hellenthal, a director of award-winning film Searching Eva, screened at Outview festival (both by Maja Bogojević), with Nebojsa Slijepčević, director of also award-winning Srbenka screened at Underhil, by Miroslav Minić. A novelty of this issue is a text by the youngest Camera Lucida film critic so far, Nemanja Joković, one of the participants of Beldocs’ TEEN programme (dedicated to teenagers) and a young jury member, who writes about his jury’s winning film.

In memoriam pays tribute to Agnès Varda by Ronald Bergan and Jean-Michel Frodon, to Bibi Anderson, Doris Day and Machiko Kyo by Ronald Bergan.

Maja Bogojević

Lucidno ORAZLIKA I PONAVLJANJE U TWIN PEAKSU

Naime, transgresija, kao i poimanje dobra i zla kao posredovanih entiteta koji postaju supstancijalna snaga tek momentom njihove refleksije spekulativno formiranim identitetom, ne mogu objasniti brojne fenomene iz serije kao što su Bijela i Crna Koliba, lik Boba kao arhetipsko utjelovljenje zla, završne sekvence iz druge sezone u kojima agent Cooper ulazi u Crvenu kolibu (paralelni svijet) nastojeći spasiti voljenu osobu, multipliciranje i preuzimanje identiteta Boba u košmarnoj završnoj sceni ili pak jedan od najsnažnijih prizora iz cijele serije – završnu sekvencu u kojem vidimo zbunjenog Coopera i Lauru pred njenom kućom nakon čega slijedi jezivi, gotovo sublimni vrisak kojim serija završava. Ovaj primordijalni krik predstavlja rascjep između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, svijest o tome da užas nije prevladan, poništen (netom prije toga Cooper pokušava ući u alternativnu stvarnost i izmijeniti prošlost tako da Laura ne bude ubijena), nego da je njegovo ponavljanje u beskonačnim varijantama razlika dokaz nemogućnosti izlaska iz kruga pakla višestrukih stvarnosti. Preciznije rečeno, ovdje se ne radi o dekonstrukciji „stvarnosti“ u pukom značenju te riječi, nego o supstancijaliziranju dobra i zla kroz indiferenciju tri vremenske putanje. Tu više nije pitanje kako shvatiti „multiplicirane“ identitete (kao u filmu Lost Higway) nego kako otkriti alternativne/izmijenjene stvarnosti („alternate realities“) ako ne znamo početne koordinate od kojih bi trebali poći.
Nadalje, to nije ni pitanje što je „stvarnost“, a što „san“, jer kod Lyncha stvar je beskrajno jednostavna: stvarnost je uvijek ujedno i san i obratno; ne radi se o tome da hermeneutički pokušamo otkriti koje su sekvence ili scene stvarne, a koje izmaštane: one su istovremeno i jedno i drugo, nemoguće ih je razlučiti i zato im je kao takvima nemoguće pristupiti klasičnim analitičkim aparatom lakanovske psihoanalize.

Lynch feature 750x400
Parafrazirajući Benjamina koji, govoreći o napretku koji se više ne određuje obećanjem vječne sreće u beskonačnom nizu sadašnjega vremena, za što koristi jednu riječ „Jetztzeit“, te Heideggera koji supstancijalizirani opstanak definira također jednom riječju „Dasein“ (tubitak), mogli bismo ovo stanje fundamentalnog prožimanja kod Lyncha nazvati neologizmom „Da-Traum“ (tu-san) ili „Da-Alptraum“ (košmar).

Nadalje, to nije ni pitanje što je „stvarnost“, a što „san“, jer kod Lyncha stvar je beskrajno jednostavna: stvarnost je uvijek ujedno i san i obratno; ne radi se o tome da hermeneutički pokušamo otkriti koje su sekvence ili scene stvarne, a koje izmaštane: one su istovremeno i jedno i drugo, nemoguće ih je razlučiti i zato im je kao takvima nemoguće pristupiti klasičnim analitičkim aparatom lakanovske psihoanalize. .

Vratimo se sada ponovno Deleuzeu: u dvjema knjigama o filmu on ne govori o ponavljanju kao reprezentaciji identiteta (kao ponovnom otkrivanju istosti), nego o re-produkciji kao samom središtu stvaranja razlike kao temelja ponavljanja. U sklopu filmske teorije, to je pokušaj pomirenja tenzije između filmske teorije i povijesti konceptom razlike koji kroz svoju heterogenost lokaliziranih ponavljanja dovodi do razotkrivanja historijske materijalnosti. Međutim, u djelu Razlika i ponavljanje radi se o nečem drugom: o otkrivanju i ponavljanju kroz dvije historijski važne teorije iz povijesti filozofije – ničeanske i platonovske. U opreci spram Platonove koja već unaprijed pretpostavlja zadanu sličnost i identitet, čime uspostavlja pojam mimeze i svijeta kopija kao reprezentacije, Nietzscheova je vizija vječnog ponavljanja jednakog mnogo složenija i dublja: sličnost i identitet nisu proizvod fundamentalne razlike. Umjesto ničeanskog teleološkog razumijevanja ponavljanja, Deleuze smatra da je vraćanje aktivno afirmiranje koje se pojačava svakim ponavljanjem. Drugim riječima, heterogenost proizlazi iz intenziteta, a povratak se zbiva kroz mnogostruke manifestacije razlike. Što je onda to što se ponavlja? Nikakav objekt, cilj, model ili identitet nego sâma singularnost razlike kao takve na planu imanencije. Još preciznije i jednostavnije: ponavljanje je kreativna aktivnost transformacije, preoblikovanje identiteta stvaranjem nečeg novog i produktivnog; ona je u stvari pozitivna moć. Primijenimo li ovaj uvid na Lynchov opus i posebno na Twin Peaks, doći ćemo do sljedećeg zaključka: poigravanje s planom imanencije, s tri vrste vremenitosti, s nerazlučivošću stvarnosti i sna, s višestrukim i „multipliciranim“ identitetima, s idejom o supostojanju paralelnih svjetova i alternativnih stvarnosti, Lynch na filmski način udjelovljuje Deleuzeove teze o kreativnoj transformaciji kroz beskrajno ponavljanje različitosti. Cjelokupan njegov opus mnogo je plodotvornije razmatrati iz perspektive singularnosti razlike i heterogenosti lokaliziranih ponavljanja negoli kroz (sada već klasične, a time i kanonizirane) psihoanalitičke analize koje svagda u prvi plan ističu fantazmatsku strukturu stvarnosti.
Ako u trećoj sezoni Twin Peaksa postoji kadar, sekvenca, dijalog, monolog, prizor ili ono što bi Barthes nazvao „punctum“, onda to nisu zaprepašćujuće košmarne scene kakvih ne manjka, ili osma epizoda kao jedna od vizualno najsnažnijih prizora u televizijskoj produkciji ne samo u proteklih pet ili deset nego vjerojatno i u narednih deset godina, ili filozofično promišljena i začudna trominutna sekvenca čišćenja poda u noćnom klubu iz sedme epizode, ili enigmatična scena u četrnaestoj epizodi s Lynchom i Monicom Bellucci u kojem se propituje sama narav sna i stvarnosti, ili pak scenaristička ingenioznost Cooperova pokušaja spašavanja Laure i time izokretanja vremenskog slijeda i svemirskog poretka, nego upravo zadnja sekvenca serije. U njoj se Cooper pita „koja je ovo godina?“, a nakon toga kamera u totalu fokusira Laurinu kuću nakon čega s gašenjem svjetala prelazi na krupni plan i uslijedi njezin jezivi krik kojim serija završava. Taj krik, kao što je već ranije rečeno, predstavlja rascjep između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, svijest o užasu čije je ponavljanje u beskonačnim varijantama razlika dokaz nemogućnosti izlaska iz kruga pakla višestrukih stvarnosti. On je tek donekle prispodobiv zadnjoj riječi „užas“ upravitelja trgovačke postaje Kurtza iz Conradova Srca tame; ovdje nije riječ o užasu zbog susreta s nepoznatim, nego poznatim koje se beskrajno ponavlja, svaki put u različitim varijantama. I to je to, ovaj put kraj, vjerojatno zauvijek i namjerno. Sve je riješeno i ništa nije riješeno, priča je zatvorena, ali još više otvorena za tumačenje nego prije, i upravo onakva kakva bi trebala biti. Ovdje bi bilo neprikladno iznijeti bilo kakve zaključke. Svatko tko sumnja u Lynchove motive, neka samo pogleda odjavnu špicu u kojoj Laura u Crnoj kolibi u Cooperovo uho šapće nešto što ne čujemo. To je tajna koja se nikada neće i ne može otkriti, baš kao i Twin Peaks. Riješiti misterij na bilo koji zadovoljavajući način značilo bi oduzeti mu njegove moći i čarolije. Twin Peaks završio je baš kao što je trebao završiti: s novim, neizrecivim i neiskazivim početkom – vječnim povratkom različitog.

Tonči Valentić
Tekst će premijerno biti objavljen u oktobru u časopisu Tvrđa u sklopu tematskog bloka „Filozofija i film“

Tonči Valentić (Zagreb, 1976). Filmski i književni kritičar, prevoditelj i publicist. Diplomirao filozofiju i književnost u Zagrebu, magistrirao sociologiju i antropologiju u Budimpešti, doktorirao sociologiju u Ljubljani. Od 1996. kontinuirano objavljuje kritike, filmološke eseje i osvrte u raznim domaćim i inozemnim časopisima i portalima. Sudjelovao je kao član FIPRESCI i FEDEORA žirija na brojnim festivalima. Objavio je tri knjige: Mnogostruke moderne (2006), Camera Abscondita – Zapisi o ontologiji fotografije (2013) i Arhipelag suvremene filozofije (2018).

Festivals International Festival of Documentary Film BELDOCS – 8-15 May 2019, Beograd

Festival magije, neustrašivosti i nepredvidivog

Beldocs je dragulj festivala dokumentarog filma koji se dugo čekao, ne samo u regionu, nego i šire. Sa oko 120 prikazanih filmova u raznim programskim segmentima i pod ovogodišnjim motom “Zamisli…”, ovaj festival nudi savršen pregled najnovijih domaćih i međunarodnih dokumentarnih filmskih ostvarenja, a za 12 godina postojanja je već uspio postati tradicionalno i nezaobilazno mjesto susreta filmskih autora, producenata, filmskih kritičara i drugih profesionalaca filmske industrije.

Filmovi su prikazani u 16 selekcija živopisno naslovljenih programskih cjelina:: Profil, Pejzaž, Intermission, Vatromet, Meteori, Povetarac, Lavirint pravde, Naslovna strana, Teen, Udarni termin, Specijalne projekcije, VR, Srpski takmičarski program, Međunarodni takmičarski program, Fokus Portugalija, omaži, master klas Kazua Hare i Marianne Lambert i master klas i retrospektiva Gorana Devića, predavanja i razgovori o filmu, promocije knjiga, razni industustrijski događaji, praćeni muzičkim programskim side-barom, veselim žurkama do zore itd. Po riječima osnikvača i direktora festivala Mladena Vušurovića, “Beldocs se svojom selekcijom trudi ne samo da doprinese otporu lažnih novostvarajućih idioma, već jednoj sveopštoj kataklizmi urušavanja figure čovjeka i njegovog bivstvovanja na ovom terenu neprekidnih promena, čije su posledice zaborav ko smo i koliko su naši životi magični…. Zamisli. Neobičnost. Neustrašivost. Nesvakidašnjost. Nepredvidivost. Nedokučivost”.
Selekcija je smatrala da je kratka forma nepravedno zapostavljena, pa je novitet ovogodišnjeg izdanja i takmičarski program za najbolji film do 40 minuta. Tako, najkraći film u cjelokupnom programu, Držati oblake, traje devet minuta, a najduži, Mrtve duše, devet sati, kako objašnjava umjetnički direktor festivala, Marko Grba Singh.
U okviru srpskog takmičarskog programa, prikazani su filmovi: Taurunum boy, reditelja Jelene Maksimović i Dušana Grubina, film o ‘opasnom’ odrastanju u Zemunu; To sam što jesam – Gypsy mafia, rediteljke Andrijane Stojković, o dva brata, koji su u rodnoj Srbiji pripadnici diskriminisane romske populacije, a u Njemačkoj radnici imigranti, koji već deset godina prave hip-hop muziku i u svojim pjesmama smjelo kritikuju rasizam, segregaciju Roma i neoliberalni kapitzalizam; kotnroverzni i smjeli (zabranjen za prikazivanje od strane Kine) Na crnoj listi, reditelja Sare Marković i Nikole Dragovića, film koji prati događaje sa margina kineskog samita u Beogradu 2014. godine, kada je policija kidnapovala grupu aktivista za ljudska prava iz zemalja EU, i otkriva detalje o surovom progonu meditacijske prakse Falun Gong, piolitičkim pritiscima na male zemlje, ali i zapostavljanju i kršenju ljudskih prava na globalnom nivou; Centar, reditelja Ivana Markovića, film koji predstavlja apstraktni portret Sava Centra, ali i drugih monumentalnih građevina čiji je opstanak doveden u pitanje; Deca proleća, reditelja Dušana Solomuna, tanana imigrantska drama o prelazu sirijskih izbjeglica između Turske i Grčke; i Električni orgazam za ljude budućnosti, rediteljke Marije Vukić, portret kutnog benda Električni orgazam, jednog od najpopularnijih i najdugovječnijih na prostoru Jugoslavije, film koji je i zatvorio Beldocs festival.
U međunarodnoj takmičarskoj selekciji, prikazano je 10 naslova: A Lua Platz, Jeremyija Gravayata (Francuska), Stapanje vremena, Juana Alvareza Nemea (Urugvaj), Sada se nešto polako mijenja, Menne Laure Meijer (Holandija), Lapu, Cesara Alejandra Jaimeza i Juan Pabla Polancoa, Kraj radnog vremena, Nicole Vogele (Njemačka/Švajcarska), Kameni govornici, Igora Drljače (Bosna i Hercegovina), Doel, Frederica Solberga (Danska/Belgija), Dobrodošli u Sodomu, Floriana Weigensamera i Christiana Kronesa (Austrija), Bostofrio-gdje nebo dodirue zemlju, Paula Carneira (Portugal) i <3, Marie Anton Cabot (Španija).
Goran Devic Tri master classsa su održani u veličanstvenoj sali, koja nosi ime jugoslovenskog filmskog velikana -“Makavejev”, novo-renoviranog Jugoslovenskog arhiva Kinoteke: renomirani japanski autor Kazua Hare je donio nove, sjajno pripovijedane, uvide u koncept Iskusstva na granici: etika saradnje sa protagonistom, kako je master class i bio naslovljen; Marianne Lambert je, nakon projekcije filma velike Chantal Akerman “Sa istoka” (dirljivi poetski prikaz slučajnih ljudskih lica), govorila o njenoj producentskoj saradnji sa Chantal Akerman i drugim autorima sa kojima je sarađivala; Goran Dević se fokusirao na “Postjugoslovensko društvo u dokumentarnom filmu”, govoreći o njegovom rodnom gradu Sisku, nostalgiji i poziciji autora u periodu tranzicije nakon raspada Jugoslavije.

NAGRADE

Nagrade za najbolji internacionalni film: Jeremy Gravayat, reditelj filma „A Lua Platz”
Autor nagrađenog filma, Žeremi Gravayat je rekao:
– „Zauzimanje mesta bi mogao biti prevod naslova našeg francusko-rumunskog dokumentarnog filma “A Lua Platz”. Može li, onda, film da postane neka vrsta sigurne kuće za one čiji se glas skoro nikad ne čuje? Danas smo, nakon prvog prikazivanja filma izvan Francuske, veoma počastvovani što smo dobili ovu nagradu od žirija. Nadamo se da će ona doprineti da ovaj film i njegove evropske teme nastave svoj put. Veliko nam je zadovoljstvo što u Srbiji, zahvaljujući Beldocsu, vidimo kako je svetski dokumentarni film veoma živ danas. i ne zaboravite – sutra, 16. maja, je Međunarodni dan romskog otpora!“
Žiri internacionalnog takmičarskog programa: Matjaž Ivanišin, Diana Tabakov i Branislav Dimitrijević.
U obrazloženju žirija je navedeno: “nagrada se dodjeljuje za angažovan i brižljiv filmski pristup i empatičan uvid u životne uslove zajednica u egzilu i njihovih istorija. Prošlost i sadašnjost, lica i mjesta, razgovori i tišine, problemi i neposredna rješenja, susreću se u filmski pročišćenoj, smjeloj i konzistentno sprovedenoj dokumentarnoj formi.”
Specijalna priznanja žirija dodijeljena su i Juanu Alvarezu Nemeu za film „Stapanje vremena“
i produkciji Mint film office za film „Sada se nešto polako menja“.

Ivan MArkovic Nagrada za najbolji srpski dokumentarni film (2000 evra): Ivan Marković, reditelj filma „Centar“ koji je nagrađen i za najbolju montažu (500 evra) u domaćoj takmičarskoj selekciji, zajedno sa Jelenom Maksimović.
Ivan Marković je ovim povodom izjavio: „Ovim filmom želeo sam da stvorim subjektivni portret prostora koji je za mene značajan, prostora neispitanih mogućnosti i arhitektonske i društvene vizije koja bledi, a istovremeno postaje sve neophodnijom“.
Žiri: Varja Močnik, Svetislav Basara i Manuel Mozos, U obrazloženju žirija navodi se da se nagrada filmu „Centar“ dodjeljuje za “uvjerljivo, a nenametljivo svjedočanstvo o pustoši tehničke civilizacije izražene na umjetnički besprijekoran način.

Maja Bogojević

Festivals CANNES

Loach et Almodovar, le cinéma du nous et le cinéma du moi

almodovar

En compétition pour la Palme d’or se retrouvent côte à côte en ce quatrième jour de Festival deux vétérans de la Croisette, Pedro Almodovar, jusqu’à aujourd’hui toujours oublié par les jurys pour la récompense suprême, et Ken Loach, qui l’a quant à lui reçue deux fois.
L'Espagnol et le Britannique sont incontestablement deux des plus importantes figures du cinéma actuel. Et il ne s’agit en aucun cas de les opposer l’un à l’autre – il est au contraire très important qu’il reste possible de faire des films selon des logiques différentes, dont ces deux-là ne sont que des exemples parmi beaucoup d’autres possibilités.
Mais le film que chacun présente matérialise à l’extrême deux manières de faire du cinéma, et plus encore d’inscrire ses films dans le monde.
Douleur et gloire de Pedro Almodovar
Douleur et gloire, 21e long métrage de l’auteur de Parle avec elle, a un sujet et un seul: Pedro Almodovar.
Avec la virtuosité qu’on lui connaît, un alliage de stylisation, d’humour et d’inquiétude existentielle, il conte les angoisses et les turpitudes d’un réalisateur, Salvador, interprété par son vieux complice Antonio Banderas.

Salvador (Antonio Banderas), grand réalisateur vieillissant et hypocondriaque, face son portrait enfant | Pathé Films.
D&G n’est pas un biopic, bien sûr. C’est une introspection habitée par les fantasmes, les regrets, l’importance absolue du personnage de la mère jadis (quand Salvador était enfant), interprétée par Penelope Cruz en icône sainte et sexy, et de la mère gagnée par l’âge sans perdre de son ascendant.
C’est une successions de rencontres marquantes –avec un acteur, avec un grand amour de jeunesse– d’un passé dont on ne veut pas savoir le degré de véracité par rapport à la vie réelle d’Almodovar, mais qui assurément réfractent des émotions vécues.
20 et demi ?
C’est un jeu sur les affres et les bouffées de chaleur de la création artistique, et les chausse-trappe de la profession de cinéaste. Soit l’appropriation d’un modèle d’ailleurs explicitement revendiqué par Almodovar (on voit une affiche du film), 8 et demi de Federico Fellini.
Mais l’idée même de réaliser un 20 et demi a quelque chose de troublant, et qui porte ses propres limites. Comme si, à bientôt 70 ans (eh oui), Almodovar s’était enfermé dans un labyrinthe de miroirs, certes disposés avec humour et émotion, mais qui n’en constituent pas moins un cul de sac.
L’introspection est une possibilité de mise en scène aussi féconde qu’aucune autre, le reproche de nombrilisme est le plus souvent formulé par des imbéciles qui ne croient qu’au grand sujet. Orson Welles, Akira Kurosawa, Ingmar Bergman, John Cassavetes, Jean-Luc Godard, Manoel de Oliveira, Agnès Varda[1] et tant d’autres parmi les plus grands ont montré qu’on pouvait faire de films bouleversants à partir de soi-même, soi-même comme personne et comme artiste.
Tout se joue dans la manière dont, aussi sincère et singulière soit l’évocation du moi, elle se réfracte vers les autres, les spectateurs.
C’est ce qu’on ne trouve que par touches disjointes dans la composition cette fois proposée par Pedro Almodovar, avec un film (qui sort dans les salles franaçaises en même temps qu’il est montré à Cannes) qui n’aura finalement pas apporté grand chose à son œuvre.
Sorry We Missed You de Ken Loach
Le contraste est évidemment saisissant avec Sorry We Missed You, qui est, lui, le 20e film de l'auteur de Raining Stones. Celui-ci ajoute un chapitre à un vaste ensemble consacré à situation sociale en Grande Bretagne, et plus généralement en Europe de l’Ouest.
Ce chapitre est centré sur la nouvelle condition des travailleurs, surexploités grâce à l’explosion du droit du travail, contraints sous prétexte de «libération du marché de l’emploi» à effectuer des nombres d’heures démesurés, sans aucune protection, avec la soi-disant enviable statut de contractant, ou de prestataire, en lieu et place de l’ancien statut de salarié.

La solitude «No Future» du prolètaire à l'ère des boulots contractuels et de «l'indépendance» imposée | Le Pacte.

C’est particulièrement la situation dans les boulots de livreur, pour les innombrables prestataires qui délivrent à domicile les services et produits commandés en ligne. Ainsi de Ricky, forcé de s’endetter pour acheter le camion avec lequel il transporte les paquets selon des contraintes horaires à la limite de l’intenable.

Mais c’est aussi, à peine différemment, le cas de sa femme, Amy, qui s’occupe à domicile de personnes âgées en difficultés – matérielle, physique ou psychologique, ou les trois.

Avec à nouveau des contraintes telles que leur famille subit des pressions impossibles à tenir longtemps sans dégénérer en crises, dont les manifestations les plus immédiates sont la rébellion ouverte du fils ainé, bien parti pour faire ce qu’il est convenu d’appeler «des conneries».

Mais pour lui, pour Loach, les conneries sont ailleurs: dans l’état du monde, et aussi dans l’incapacité des parents de l’envisager autrement, ce monde. Quitte à se tuer à la tâche.

Accompagnant sur le ton de la chronique le sort de cette famille où la benjamine tente de faire surnager l’affection entre ses proches, le réalisateur ne se contente pas de prendre en charge les nouvelles modalités d’une exploitation redevenue dans bien des cas aussi sauvage qu’avant les conquêtes syndicales de la première moitié du 20e siècle.

Il montre combien, pour un très grand nombre de gens, «No Future» n’est plus un slogan, mais un constat. Des gens, faut-il y insister, qui ne se trouvent pas tous de l'autre côté du Channel.

Un film désolé
Sorry We Missed You, dont le titre emprunte la formule convenue que laissent les livreurs lorsque le destinataire des colis n’est pas présent, est effectivement sorry. Désolé par un état des lieux qui, c’est rare dans les films de Loach, ne laisse rien entrevoir comme issue.

De ce désespoir implacable nait un film âpre, qui mise tout sur la forte présence de ses interprètes, volontairement dessinés eux aussi sans séduction particulière. Là est sans doute le choix de mise en scène le plus fort: ce refus du pathos ou du numéro d’acteur, qui répond à la tonalité générale du film, et en accroit l’intensité.

Ainsi l’attention au collectif, à l’état de la société ne se limite pas à un «sujet», ni même à un état des lieux. Elle trouve, dans son exigence de scénario comme dans son interprétation, l'affirmation de l'acte de mise en scène, d'une mise en scène qui, pour n’avoir rien de spectaculaire, construit une place légitime du cinéma non pas face au monde actuel, encore moins «sur» lui, mais dans le monde actuel.

Jean Michel Frodon
first published in:
www.slate.fr

Redakcija

Urednica/Editor: Maja Bogojević
Web dizajn & programiranje/Web design & programming: Dragan Lučić
Kreativni dizajn/Art Design: Dragan Lučić

Redakcija/Contributors:
Ronald Bergan
Jean-Michel Frodon
Jonathan Rosenbaum
Joan Dupont
Tonči Valentić
Kyriakos Peftistelis
Vuk Perović
Miroslav Minić
Zumreta Trocellier

Produkcija/Production: Maja Bogojević
Direktorica/Director: Maja Bogojević

Zahvaljujemo/with thanks to:
Dragan Lučić, Ronald Bergan, Jean-Michel Frodon, Joan Dupont, Jonathan Rosenbaum, Tonči Valentić, Kiriakos Peftitselis, Miroslav Minić, Vuk Perović, Zumreta Trocellier, The Guardian, Slate fr, Hype, Film Quarterly, Film Comment, aoc. Media, Tvrđa